Попут сцене из филма: задесили смо се у аутобусу, нисмо могли из њега, а возач из Шри Ланке на линији 33, није знао куда да се упути. Пита ме којим улицама да иде… Предлажем да отвори да питамо возача троле, међутим он окреће главу и не показује жељу да помогне. Сапутник из аутобуса помало љутито тражи да изађе, али возач одговара да не сме да отвори.
Док стојимо у кружном току, гласно предлажем, а више питам, да ли да иде трасом двадесетпетице преко Црвеног крста, па даље до Кумодража. Неко одговара да је то велико заобилажење. Питам постоји ли могућност да се укључи некако поново у Булевар Ослобођења. Не… чују се одговори. Путници се укључују у разговор, пуни разумевања. Сада је већ нас неколико код возача.
Дечко који је хтео да изађе укључио се у разговор са предлогом да идемо на ауто-пут… Послушамо га… Показује му карту са телефона, ал’ не иде, добацим да ни ја не бих тако разумела. Преузима на себе да наводи возача на нову путању, на енглеском језику.
Возач креће из кружног тока на Славији ка Немањиној. На тој станици изађе неколико људи. Могла сам и ја да изађем, али сад сам већ толико била укључена у решавање ситуације да сам морала да се уверим да ће возач, који је и очима тражио помоћ, изаћи на редовну руту коју вози и која му је позната.