Још неопорављени од страдања и прогона 1999, а догодило им се ново. Хорде Албанаца кренуле су пред пролеће 2004. против Срба, трагом лажне информације да су пустили псе на албанску децу која су се бежећи, утопила у Ибру.
Напад је најпре организован из јужне Митровице насељене искључиво Албанцима, на северни део града са већинским Србима. Убијени су Јана Тучев и Боривоје Спасојевић.
„И после 19 година се не зна ко је пуцао, а била је једна скупина људи, доле у парку и пуцњеви су долазили из правца високих станова три солитера. Да је постојала жеља да се нађе ко је то урадио, вероватно би се нашло“, каже Драган Спасојевић, син убијеног Боривоја.
Истог дана, Албанци су насиље прелили јужно од Митровице. На српске средине око Приштине.
Пали су сви кордони међународних војника испред села Чаглавица.
„Та иста група људо пробила је и трећи кордон Кфора и полиције и кренула ка нашим кућама. Разбијали врата, ушли у кућу, поломили све што је могло, шта им се свидело однели су, да би у касним вечерњим сатима негде око 21.30 и упалили кућу“, прича Бојан Митић из села Чаглавица.
Прошло је извесно време сналажења код рођака, у изнајмљеним објектима. Митићима су обновили кућу, вратили су се у њу и наставили да живе, нису је продали.
Како се спасао приштински парох
Исте сцене насиља забележене су и у Обилићу, Липљану, Призрену, Гњилану. Сутрадан 18. марта, запалили су православну цркву Светог Николе у Приштини. Тадашњи свештеник је склониште потражио у подруму парохијског дома. Чуо је пуцњаву, људе како корачају по његовом стану. Евакуисали су га румунски специјалци и одвели у касарну, у којој је већ било више стотина Срба из Приштине, Обилића и околних средина.