Још неопорављени од страдања и прогона 1999, а догодило им се ново. Хорде Албанаца кренуле су пред пролеће 2004. против Срба, трагом лажне информације да су пустили псе на албанску децу која су се бежећи, утопила у Ибру.
Напад је најпре организован из јужне Митровице насељене искључиво Албанцима, на северни део града са већинским Србима. Убијени су Јана Тучев и Боривоје Спасојевић.
„И после 19 година се не зна ко је пуцао, а била је једна скупина људи, доле у парку и пуцњеви су долазили из правца високих станова три солитера. Да је постојала жеља да се нађе ко је то урадио, вероватно би се нашло“, каже Драган Спасојевић, син убијеног Боривоја.
Истог дана, Албанци су насиље прелили јужно од Митровице. На српске средине око Приштине.
Пали су сви кордони међународних војника испред села Чаглавица.
„Та иста група људо пробила је и трећи кордон Кфора и полиције и кренула ка нашим кућама. Разбијали врата, ушли у кућу, поломили све што је могло, шта им се свидело однели су, да би у касним вечерњим сатима негде око 21.30 и упалили кућу“, прича Бојан Митић из села Чаглавица.
Прошло је извесно време сналажења код рођака, у изнајмљеним објектима. Митићима су обновили кућу, вратили су се у њу и наставили да живе, нису је продали.
Како се спасао приштински парох
Исте сцене насиља забележене су и у Обилићу, Липљану, Призрену, Гњилану. Сутрадан 18. марта, запалили су православну цркву Светог Николе у Приштини. Тадашњи свештеник је склониште потражио у подруму парохијског дома. Чуо је пуцњаву, људе како корачају по његовом стану. Евакуисали су га румунски специјалци и одвели у касарну, у којој је већ било више стотина Срба из Приштине, Обилића и околних средина.
„Зовем комшије Горанце, да питам шта се догађа и та жена каже, црква је изгорела, сада гори твоја кућа. Ја одем па молим тамо Кфоровце да ме некако пребаце до цркве и они тек негде око 12 сати смиловали се и кажу – имаш само пет минута. И ја кад одем тамо видим да су ми упалили кола, видим стан већ тиња и гори. У цркву сам ушао, видим падају греде, ја сам почео да вриштим, чак сам се набо на неку греду, чак су ми дали и серуме, тако да када сам отишао у касарну нисам знао ни ко сам, ни шта сам“, сећа се бивши приштински парох Мирослав Попадић.
Црква, парохијски дом и други објекти су обновљени, али су уништени писани трагови о Србима у Приштини.
„Огромне књиге и огромна грађа која је, нажалост, изгорела. Овде у храму Светог Николе немамо ништа осим три матичне књиге које су игром случаја остале нетакнуте и у којима су остали подаци. Једна књига крштених, једна књига венчаних и једна умрлих. Све друго је изгорело. Ако нема Срба, онда нема ни проблема, ако нема записаних трагова онда нема ни доказа да је нешто постојало ту на том месту“, рекао је приштински парох Станиша Арсић.
Нису само уништени докази последице тродневног етничког чишћења. Мало ко је одговарао и био кажњен за насиље, па је у страху да се не понови, уследило убрзано исељавање Срба из небезбедних средина. Од тада их нема у Обилићу, Свињару, Косовом Пољу. Све градске средине јужно од Митровице су од тада етнички готово чисте.