Већ осам година, Миодраг, каже, живи своје снове. Никада није маштао ни о чему другом, осим да буде возач сеоског школског аутобуса.
„Ја сам био ђак пешак, ишао сам из Горњих Кошаља у Горњу Трешњицу, пешке седам километара, неких два сата пешачења и то не путем него стазом. Ако сам ја ишао пешке не морају деца сад да иду“, каже Миодраг Јокић.
У школу у Доњој Оровици, Миодраг довози ђаке из неколико суседних села. Годинама све их је мање, а тренутно недовољно да попуне цео аутобус. Ипак, пут до школе сада је краћи и лакши, а на часове не касне ни када су највећи сметови.
„Од куће до станице ми треба километар и седамсто метара пешке, ту чека Мијо и крећемо полако. Зими је тешко, мучи се да намести ланце, да изадје, да нас на време довезе овде у Оровицу“, каже Снежана Симић, а Ивана Степановић додаје: „Сат времена путујемо са Мијом од куће до школе и сваки дан тако, било је доста ситуација кад напада снег или нешто, Мијо је увек покушавао да рашчисти то и да ми сви живи и здрави дођемо.“
Ова мала, али весела дружина постала је прави тим. У аутобусу заједно уче, решавају задатке, али и помажу једни другима.
„Зближили смо се наравно, буквално смо као породица“, каже Миодраг Јокић.
„Помагали смо му много пута, скидали смо му ланце“, каже Ђорђе Костић.
Да би из Горњих Кошаља децу превезао до школе у Оровици, Миодрага на путу чека много препрека, нарочито током зиме која је у том крају често дуга и тешка. Уз заједничку жељу да остану ту где су рођени, и возач и путници имају још једну – да добију нови аутобус са којим би брда, кривине и сметове безбедније прелазили.