Још 1997. године рођена је идеја о изградњи музеја. Но тек је 2005, Валтер Велтрони, тадашњи градоначелник Рима, најавио да ће наредне године бити започета његова изградња па је зато и купљена Вила Торлонија, у близини Мусолинијеве резиденције, што је имало велику историјску и симболичну вредност.
Мусолини је заједно са Ђованијевим братом Карлом, изградио склониште против бомбардовања у јеврејским катакомбама из трећег и четвртог века које су се налазиле испод виле коју је Мусолини напустио 25. јула 1943. године.
У периоду од 1944. и 1947. вила је била окупирана од стране енглеско америчке команде. Након рата вила је враћена у посед породице Торлонија али је остала запуштена и у стању пропадања све док је 1978. године није купила општина Рим и трансформисала у градски парк.
Од 1991. зграде које припадају комплексу су почеле да бивају реновиране и претворене у музеје да би данас, баш то место било намењено Музеју сећања на жртве Холокауста.
Музеј у рукама деснице и левице
Влада која припада централној десници усвојила је декрет о коначној изградњи музеја. Сада је читав пројекат у рукама администрације главног града Италије вођеног градоначелником Робертом Гвалтијеријем из Политичке партије демократа која припада италијанској левици.
Они су наиме задужени за административно и бирократско одобрење радова те давање коначне форме пројекту чији је облик инспирисао и лого истоимене фондације креиране за управљање Музејом Холокауста.
Од 2015. године привремено седиште је у Казина деи Валати у Гето, који су Лука Зеви и Ђорђо Тамбурини замислили као висећу црну кутију начињену од цигли са именима свих италијанских и римских Јевреја који су депортовани.
Кутија од цигли би била без архитектонских баријера и уздизала би се вертикално (12 метара изнад земље и 15 метара под земљом) са „путем праведника“ из самог улаза Виле Торлоније.
Унутар просторија, пут би имао континуирани ток преко три сале „да не би дошло до прекида нарације“ на 2500 квадратних метара сталне поставке. У једној од сала би био смештен модел Аушвица док би друге просторије биле намењене салама за конференције, књижарама, кафићу који би имао поглед на башту.
Рим ће напокон (можда) добити свој Музеј Холокауста на који чека 26 година.