Јапанска влада је прошле недеље објавила да ће успоставити нови систем за пружање финансијске и материјалне помоћи пријатељским страним земљама у сврху јачања њихових оружаних снага.
У склопу свог све одлучнијег одступања од деценијске пацифистичке политике, Токио ће оформити фонд из којег ће бити упућивана помоћ за јачање одбране индо-пацифичких земаља.
Мада детаљи нису саопштени, досадашња искуства сугеришу да ће та помоћ, формално названа „прекоморска помоћ за безбедност“ (ОСА), бити пружана првенствено у форми повољних кредита за куповину наоружања, вероватно јапанских произвођача, као и бесповратну материјалну помоћ у војној опреми и залихама.
Њен званични циљ је да омогући одржавање мира, стабилности и безбедности засноване на међународном правом у региону Индо-Пацифик, али и подржи борбу против елементарних непогода и спровођење операција за одржавање мира.
У јапанским медијима се као будући примаоци те војне помоћи за сада помињу државе попут Филипина, Малезије, Бангладеша и Фиџија, али треба поменути да је јапанска влада кроз програме обуке и размене људства и бесповратна давања помагала и оружане снаге Камбоџе, Индонезије и других земаља.
Сматра се да ће Токио кроз програм ОСА најпре настојати да државе примаоце опреми својим радарима, системима везе, бродовима и извиђачким авионима, односно, да ће она бити усмерена пре свега на јачање морнарице земаља партнера.
Тиме жели да им омогући да контрирају појачаном присуству и деловању кинеских војних ефектива и рибарских бродова у близини обала тих држава.
ОСА је део шире националне стратегије безбедности коју је влада усвојила у децембру прошле године. У фискалној 2023. Влада у Токију је за њу одвојила две милијарде америчких долара.
Наоружавање страних земаља део је нове јапанске безбедносне и спољне политике формулисане током владе покојног премијера Шинза Абеа, а продубљене након почетка рата у Украјини под вођством премијера Фумија Кишиде, у склопу које је Токио кренуо и у развој војне индустрије, дуплирање војног буџета и куповину и производњу офанзивног оружја, као што су крстареће ракете средњег домета. Она сада чак укључује и разматрање могућности да се војна помоћ упути и земљама које су захваћене ратом.
Тај политички курс представља очигледан заокрет у односу на вишедеценијску послератну политику мирољубиве коегзистенције и решавања међународних спорова дипломатским путем, која је подразумевала уздржавање од набавке офанзивног наоружања и извоза оружја, посебно земљама захваћеним сукобом.