Васкрс је највећи хришћански празник, јер суштина хришћанског учења означава Христово васкрснуће из мртвих, као победу вере и живота над смрћу.
Суштину и начело хришћанске вере објаснио је Свети апостол Павле, чија је проповед оснажила и усмерила новозаветну веру.
У православним хришћанским црквама се на Васкрс отварају Царске двери на олтару, чиме се симболично указује да је Исус својим васкрсењем победио таму и смрт и отворио рајска врата и пут спасења читавом људском роду.
Према јеванђељима, догађај се збио на гробу Христовом, а радосну вест је женама мироносицама, „Марији Магдалени и другој Марији“, саопштио архангел Гаврило.
„А лице његово бијаше као муња и одјело његово као снег“, записао је јеванђелист Матеј описујући архангела Гаврила који седи на „гробном камену“ и показује прстом на празан гроб.
„Не бојте се ви, јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде, јер устаде као што је казао“, записано је у Јеванђељу по Матеју, а слично и у другим јеванђељима, која се завршавају порукама нове вере чију проповед настављају Христови апостоли.
Према одлукама Никејског сабора (325. године), које до данас поштују све православне цркве, Васкрс треба славити у прву недељу пуног месеца после пролећне равнодневице, али обавезно после јеврејске Пасхе.
Према хришћанском предању, Исус је умро у дане Пасхе па се у неким језицима овај назив задржао и за празник његовог васкрсења. Познато је такође да су рођење Исуса Христа, његово страдање и васкресње најавили старозаветни пророци који ће, како проповеда хришћанство, опет доћи да најаве његов други долазак међу људе.