Улице суданске престонице данима су пусте, јер су се становници Картума посакривали по кућама, надајући се да ће обрачун двојице најмоћнијих људи у овој држави у догледно време престати. Нејаки здравствени систем се, одмах по избијању борби, распао, струје готово и да нема, а како се чини, немогућа је и евакуација људи који више не желе да гледају распад државе.
У замци сукоба нашло се и око 150 немачких држављана, по које је влада у Берлину послала авионе, надајући се да ће се килаво примирје одржати довољно дуго да би се укрцали и побегли из Судана. Очекивања Немачке била су, како се мало касније испоставило, без основа, јер се аеродром у Картуму поново нашао на мети артиљерије, па су три транспортна „ербаса“ А-400 остала на аеродрому у Грчкој.
Одмах пошто су демонстранти натерали Ел Башира да се повуче са политичке сцене, генерал Мухамед Хамдан одрекао се „политичког оца“ и самопрогласио се за продемократског лидера са јасном жељом да, надаље, предводи Судан.
Готово истовремено, успоставио је прилично магловите односе са руском компанијом „Вагнер“, чији плаћеници обезбеђују руднике злата у Судану и оружјем снабдевају око 70.000 војника, колико под командом има генерал Хамдан.
Током кризе у Дарфуру, био је командант „Џањавид“ милиције, која се сматра одговорном за серију злодела у тој суданској провинцији, као и за нападе на присталице опозиције, када су његови војници упадали у кампове активиста који су били против прелазних решења и за хитно успостављање демократије.
Хамдан је оптужбе одбацивао као „прљаву пропаганду“ политичких противника, али га је способност да се брзо и ефикасно обрачуна са било каквом врстом опозиције 2013. године довела на чело тек формираних Снага за брзу подршку.
Један је од кључних потписника споразума, којим је планирано да се оконча војна управа, али се у међувемену предомислио па избори још нису одржани.
Постао је познат пошто је, свега неколико сати пошто је амерички изасланик Џефри Фелтман известио Стејт департмент да генерал Ел Бурхан нема жељу да приграби сву власт, ухапсио премијера Абдалу Хамдока, укинуо интернет и самопрогласио се за шефа прелазне владе, обећавајући да ће избори бити одржани у догледно време.
У децембру прошле године у Судану је постигнут прелиминарни споразум о политичком решењу кризе. Генерал Хамдан није био задовољан споразумом, а главног ривала назвао је „лажовом и криминалцем“.
„Лопов је и лажов. Уништио је Судан“, рекао је генерал Хамдан Ал Џазири, свега неколико часова пошто је Ел Бурхан донео одлуку о рапуштању Снага за брзу подршку.
Споразум са Москвом су, суштински, прихватиле обе стране које учествују у сукобу у Судану.
Москва се повезује и са недавном златном грозницом која је захватила Судан, који Запад оптужује за илегалну трговину златом са Русијом. Као пример ове трговине, наводи се пошиљка кекса, који је у фебруару руским авионом пребачен са аеродрома у Картуму.
Терет декларисан као кекс, била је у ствари тона злата ископаног у неким од стотина малих рудника, које контролише генерал Хамдан уз помоћ плаћеника „Вагнера“.
До краја марта, забележено је најмање 16 оваквих летива из Судана, који је трећи највећи произвођач злата у Африци. Само прошле године у овој држави ископано је више од 90 тона злата, од чега чак 80 одсто у малим рудницима.
Према подацима суданске Цантралне банке, из трезора је 2021. године нестало 32,7 тона злата, вредног 1,9 милијарди долара. Контрола над путевима злата сматра се једним од главних разлога за разбуктавање конфликта у Судану.
Тешке речи које су поседњих дана разменили лидери сукобљених страна навеле су аналитичаре на закључак да би нови сукоби у Судану, суштински, могли представљати борбу за опстанак, која ће бити окончана тек када један од њих двојице, политички или буквално, буде елиминисан.