Pre 20 godina je uveden evro, da li su se prognoze obistinile

Pre dvadeset godina dvanaest zemalja EU je uvelo evro. Osim u Nemačkoj, evro novčanice i kovani novac našli su se u novčanicima u Belgiji, Finskoj, Francuskoj, Grčkoj, Irskoj, Italiji, Luksemburgu, Holandiji, Austriji, Portugaliji i Španiji.

Uvođenje evra stoji i u sporazumu o pristupu Uniji, ali čitav niz članica – na primer Poljska – ne razmišljaju ozbiljno o uvođenju evra. U Švedskoj je održan referendum – građani su odbili evro. Odbijen je i u Danskoj, mada je njena kruna zapravo fiksno vezana za evro.

Evro 2002. nije bio sasvim nov, jer se tri godine koristio kao takozvani novac za obračune, na primer za transfere ili u međunarodnoj trgovini.

Zajednička valuta zbližila je zemlje. Bio je to veliki korak za Evropsku uniju. Tada niko nije mogao sa sigurnošću da predvidi kako će evro proći.

Dojče vele je proverio da li se ostvarilo pet prognoza koje su dali pojedini ekonomski stručnjaci, političari i posmatrači u vreme promene valute.

1. Evro će postati nova ključna valuta

Dojče vele: Tačno.

Ključne valute su tako nazvane jer se u većoj meri koriste i van područja u kome su zvanično sredstvo plaćanja.

Fred Bergsten, tadašnji direktor Petersonovog instituta za međunarodnu ekonomiju (PIIE), tvrdio je 1997. da će evro postati „bar druga najvažnija valuta na svetu“ i okončati isključivu dominaciju američkog dolara.

Bez obzira na to koju statistiku ili koji indikator pogledate: posle američkog dolara i evra, druge valute imaju neuporedivo manju ulogu.

Kada je reč o rezervnoj valuti, dolar je nesporno broj jedan: prema statistikama Međunarodnog monetarnog fonda, u drugom kvartalu 2021. oko 59,2 odsto svih zvaničnih rezervi valute je u američkim dolarima. Na drugom mestu je evro sa 20,5 odsto. Osim toga, na svetskom tržištu gotovo sve sirovine uključujući i naftu, i dalje se obračunavaju u dolarima.

Dve valute su jednake u međunarodnim platnim transakcijama. To je vidljivo iz podataka organizacije SVIFT, čiji se računari koriste za obradu gotovo svih globalnih transfera. Prema ovome, preko SVIFT mreže u oktobru je prebačeno otprilike isto toliko novca u američkim dolarima (39,1 odsto) koliko u evrima (38,1 odsto). Godinu dana ranije, evro je čak bio samo ispred dolara.

Američki dolar je i dalje glavna globalna rezervna valuta, ali se evro etablirao kao druga najvažnija valuta.

2. Pre ili kasnije Velika Britanija će se pridružiti evrozoni

Dojče vele: Pogrešno.

E, ispostavilo se da je to najgora od svih procena. Doduše, u Velikoj Britaniji je već 90-ih vladao veliki skepticizam prema evru. Ali bilo je i jakih pristalica. Tadašnji premijer Toni Bler smatrao je da je u interesu njegove zemlje da se pridruži zoni evra. Mnogi predstavnici biznisa verovali su i da će evro imati status paralelne valute koja bi jednog dana mogla da zameni britansku funtu.

Trebalo ja da Britanci glasaju o tome na referendumu, ali to se nikada nije dogodilo. Umesto toga, istorija je krenula potpuno drugačijim tokom, i sudbonosni referendum o Bregzitu 2016. otvorio je put Velikoj Britaniji da napusti Evropsku uniju.

3. Evro neće biti tako čvrsta valuta kao nemačka marka

Dojče vele: Pogrešno.

Nemci su bili ponosni na svoju marku. Smatrala se čvrstom valutom, posebno stabilnom tokom dužeg vremenskog perioda.

Prema istraživanju, pre nego što je evro uveden kao obračunski novac, samo nešto manje od četvrtine Nemaca je verovalo da će evro postati stabilan kao marka.

Međutim, u međuvremenu se pokazalo da je evro čvršći od marke. Od 2002. zajednička valuta je u proseku svake godine gubila 1,6 odsto na vrednosti. U dugom periodu od dve decenije, od 1982. do 2002. inflacija nemačke marke je bila 2,4 odsto godišnje. Dakle, posle 20 godina, evro je imao veću kupovnu moć od nemačke marke.

Takva poređenja, naravno, treba tretirati sa oprezom jer se periodi istorijski razlikuju: Inflacija je bila posebno visoka u godinama nakon ponovnog ujedinjenja 1990. godine. S druge strane, finansijska i dužnička kriza od 2007. dovele su na duže vreme do neuobičajeno niske stope inflacije u evrozoni – ali to počinje da se menja zbog pandemije.

4. Za zemlje juga će odricanje svoje valute biti ekonomski problem

Dojče vele: Tačno.

Od kraja Drugog svetskog rata, zemlje na jugu Evrope razvijale su se manje dinamično od onih na severu. Njihove valute su takođe bile manje stabilne od nemačke marke.

Ekonomska moć dvanaest zemalja koje su uvele evro kao gotovinu 2002. od tada je porasla za skoro 50 odsto. To je upola manje od američkog rasta, ali ipak.

U većini južnih zemalja, međutim, rast je bio znatno slabiji nego na severu. Ovo je tačno čak i ako se ne uzmu u obzir Luksemburg i Irska, gde je rast bio posebno snažan zbog tamošnjeg finansijskog i IT sektora.

Posebno zaostaju Portugalija i Italija. A Grčka za dvadeset godina nije zabeležila skoro nikakav rast.

Razlog za to leži u dužničkoj krizi evra pre desetak godina, usled koje je privreda u mnogim zemljama čak i pala.

Tokom ove krize za zemlje poput Grčke i Italije bilo je dramatično što nemaju svoju valutu. Tada su najgore mogli ublažiti devalvacijom – kao što su često radili u periodu pre evra. U to vreme važilo je pravilo: ako drahma ili lira izgubi vrednost u odnosu na nemačku marku, grčki i italijanski proizvodi postaju jeftiniji i stoga privlačniji u inostranstvu. Isto je važilo i za odmor koji bi pojeftinio nemačkim i drugim turistima.

Sa evrom više nije bilo mogućnosti devalvacije i kriza je udarila svom snagom. To pokazuju i dalje visoke stope nezaposlenosti.

5. Nemačka i druge zemlje severa moraće da garantuju za dugove ekonomski slabijih zemalja

Dojče vele: Tačno, ali…

Čak i pre uvođenja evra, većina ekonomista se složila: monetarna unija može da funkcioniše samo ako njene članice posluju na sličan način. Da bi se to osiguralo, postoje kriterijumi konvergencije, takođe poznati kao kriterijumi iz Mastrihta. Oni postavljaju gornje granice, na primer za budžetski deficit (3 odsto bruto domaćeg proizvoda) i iznos državnog duga (60 odsto).

Država toga mora da se pridržava pre nego što bude mogla da se pridruži zoni evra.

Dvadeset godina kasnije postaje jasno da skoro sve zemlje krše pravila kada je u pitanju nivo duga i deficita. Iskreno rečeno, mora se reći da su troškovi borbe protiv pandemije dodatno opteretili bilans stanja.

Strah Nemačke i drugih bogatijih zemalja oduvek je bio da će jednog dana morati da plaćaju za ekonomski slabije zemlje. Ali i tokom krize evra izbegavano je preuzimanje zajedničkih dugova („evroobveznica“). Umesto toga, krizne zemlje su dobile garancije i kredite od više stotina milijardi, od kojih neke na veoma dug rok. Samo ako bi to puklo, zemlje donatori bi se našle u problemu. Do sada, međutim, nisu pretrpele nikakvu štetu, naprotiv: samo Nemačka je za novac pozajmljen Grčkoj do 2018. dobila skoro tri milijarde evra kamata.

Korona je donela prekretnicu. Da bi finansirale fond EU za obnovu, zemlje sada prvi put preuzimaju dugove za koje su solidarno odgovorne. Vanredna vremena zahtevaju vanredne mere, kažu zagovornici. Kritičari, s druge strane, žale zbog kraja odgovornosti svake države za sebe i početka dužničke unije.

Source

Sviđa Vam se Članak? Podelite...

Podelite na Facebook
Podelite na Twitter
Podelite na Linkdin
Podelite na Pinterest
Podelite na WhatsApp
Podelite putem mejla

Blitz.rs

Ostavite komentar