ZLATO U TURSKOJ SE PODRAZUMEVALO: U Istanbulu Peđa Stojaković je bio MVP šampionata

Smena generacija je bila delimična. Zadržan je određen kontinuitet, sa igračima koji su se dokazali u reprezentaciji, poput Dejana Bodiroge, Saše Obradovića i Dejana Tomaševića, a pridodati mlađi poput Marka Jarića i Igora Rakočevića, kasnije i Miloša Vujanića. Ranije se igralo sa dva centra i tri spoljna, a danas moraš da imaš polivalentne igrače, osposobljene da igraju na više pozicija. Kad smo u Istanbulu po svaku cenu hteli da prelomimo meč, koristili smo smalball line up nisku postavu. To je bila novina, ali mi smo imali takav profil igrača.

ФЕЉТОН - ЗЛАТО У ТУРСКОЈ СЕ ПОДРАЗУМЕВАЛО: У Истанбулу Пеђа Стојаковић је био МВП шампионата

Timskim duhom do medalje / Foto Iz privatne arhive Svetislava Pešića

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘leaderboard_top’); });} ]]>

To je bila moja košarka, transition basketball. Imali smo spoljne igrače koji su mogli da igraju na dve, odnosno tri pozicije. Peđa Stojaković igrao je dvojku, trojku ili četvorku, a Bodiroga zahvaljujući svojim karakteristikama od jedan do četiri. U spoljnoj šuterskoj liniji se ubacivao Šćepanović. Drobnjak je odigrao možda najbolje Evropsko prvenstvo na poziciji četiri, a ponekad i na poziciji pet.

U Istanbulu smo sigurno dobili svih šest utakmica i osvojili zlato. Peđa Stojaković je proglašen za MVP šampionata. Zašto je bilo tako ubedljivo? Zbog visokog nivoa organizacije i motivacije. Finale s Turskom, koja je izvela najjači tim u svojoj istoriji, bilo je ipak teško. Zna se da nema lakih finala, a ovo se se igralo u paklenoj atmosferi. Oni su imali dosta iskusnih igrača, među kojima su i četvorica s karijerama u NBA: Hidajet Turkoglu, Ibrahim Kutlaj, Mirsad Turdžan, Mehmet Okur. Španija je bila jaka, s novim talasom koji su predvodili Pau Gasol, Huan Karlos Navaro, Raul Lopez i Felipe Rejes. Bili smo dominantni, jer su se samo Turci izvukli ispod deset poena razlike.

Dok sam vodio Nemačku, stalno sam govorio: „Idemo na zlato!“ Kad sam postao selektor Jugoslavije to nijednom nisam izgovorio, jer to se podrazumeva u „zemlji košarke“. Istanbul je bio velika stvar za Indijanapolis, za samopouzdanje. Selekcija, pogotovo u reprezentaciji, uvek traje, jer razmak između dva takmičenja je godinu dana. Za vrhunski rezultat, na takmičenju kao što je Svetsko prvenstvo, na koje dolaze ekipe kao što su Amerika, Španija, Brazil i Portoriko, potrebno vam je veliko iskustvo. Osvojiti takvo takmičenje bez Vlade Divca nije bilo realno. Stalno govorim da je košarka kolektivni sport u kojem pojedinci odlučuju na kraju. Ali tu moraju da postoje tim i trener, koji podržavaju tog pojedinca.

Mnogo je lakše praviti dobru atmosferu, timski duh, kovati velike planove, sanjati o uspehu na Svetskom šampionatu, ukoliko tamo odeš kao što smo mi: kao evropski prvaci. Pripreme za Indijanapolis bile su iste kao i za Istanbul. Imao sam sve neophodne informacije o protivnicima. Znao sam sa kojom ekipom će doći Amerikanci. Pripreme su bile usmerene na duel sa Amerikom. Znali smo da nas put do zlatne medalje vodi preko nje. Naravno, svi smo pravili planove za finale s Amerikancima, ali se desilo da je taj susret stigao već u četvrtfinalu.

Pošto smo postali evropski prvaci, počele su pripreme za Indijanapolis. Novine pišu: „Divac prihvatio da igra na Svetskom prvenstvu!“ Ja se ne izjašnjavam o tome. Nisam ga ni zvao. Čuli smo se, normalno, ali svesno nisam doticao tu temu. Računam, jednom sam ga pitao da li hoće da igra. I dok mediji uporno prave svoje spiskove, vrte priču oko Divca, ja se i dalje ne oglašavam. Kad me pitaju za imena igrača, kažem: „Još je rano“.

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘InText_1’); });} ]]>

Završila se sezona u NBA ligi, Vlade se vratio u Srbiju. Zvao me je da se vidimo u „Interkontinentalu“. Bio je kraj juna ili početak jula 2002. Ručali smo i pričali o svemu. Na kraju mu kažem:

„Baš smo se lepo ispričali. Imam sad nekih obaveza, pa se vidimo narednih dana. Pozdravi kući“.

Bila mi je želja da vidim koliko je motivisan da ponovo igra za reprezentaciju. Da prvo on kaže nešto u vezi s reprezentacijom.

„Kari, kakva je ovo zafrkancija! Šta je s reprezentacijom?“

„Pa da li ti želiš da igraš za reprezentaciju?“

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘InText_2’); });} ]]>

„Kakve su to provokacije?“

„Ja sam te zvao, a ti si otkazao za Istanbul. Sad u novinama vidim da si na spisku!“

„Daj bre, Kari, normalno da hoću da igram. Svetsko prvenstvo, vidim sjajna je atmosfera, igra se u Americi.“

„Vlade, ja tu reprezentaciju nisam ni zamišljao bez tebe, ali imamo neka pravila kojih moramo da se pridržavamo. Jedno od pravila je da svi spavaju u hotelu, niko ne ide kući.“

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘InText_3’); });} ]]>

Tako je, otprilike, tekao taj naš razgovor. Vlade je onda, onako šeretski, pitao da li ćemo dva puta dnevno da treniramo, objašnjavajući kako je to u NBA. Kad sam mu rekao da će imati specijalne pripreme sa profesorom Karalejićem, kazao mi je:

„Opet kondicija!?“

Tada je već postojalo pravilo da NBA igrači ne mogu određeni broj dana da treniraju preko leta. Mi smo krenuli za Tursku na turnir, a Vlade je ostao sa profesorom Karalejićem.

Jedna od najlepših anegdota vezana je za pripreme tog leta. Normalno, Divac je u glavnoj ulozi. Za vreme večere u „Interkontinentalu“, on je kao najstariji sedeo prekoputa mene. Pravilo je bilo da niko ne jede dok ja ne dođem. Jednog dana, posle treninga, sedamo za sto da bismo večerali. Svi su tu, osim Divca. Da bih dobio na vremenu, ja kao ustajem, šetam, idem tamo-amo da bih nešto završio. Dajem mu vreme da se pojavi, ali njega nema. Kad je već suviše vremena prošlo, seo sam za sto i rekao:

„Svi smo prisutni. I Divac je tu! Zamislite da sedi prekoputa mene. U stvari, njega nema, ali on je tu“.

Sutradan, na treningu u „Pioniru“, vežbamo napad na zonski presing. Odbrana šutira a Vlade kao „petica“ izbacuje loptu. Igrač koji je izbacio loptu ide u sprint iza onoga kome je dodao. Pošto sam dva puta prekinuo akciju u kojoj je učestvovao Divac, vratim ceo postupak i poređam igrače u početnu fazu. Krenu oni opet, Vlade izbaci loptu, ali ne trči. Svi ga pogledamo, a on mrtav ‘ladan kaže:

„Sad ti zamisli da sam ja tamo, u kontri, iako ja u stvari nisam tamo!“ Nastalo je valjanje po terenu. Opšti smeh. Divac je dobio informaciju šta se zbilo na večeri i odmah je pretvorio u svoju korist. On tada, ipak, nije pucao od snage da bi tri puta uzastopce sprintao u kontru.

PRIPREME ZA INDIJANAPOLIS

PRIPREME za Indijanapolis su prošle po planu, ali rezultati u pripremnim utakmicama nisu bili dobri. Na turniru u Beogradu izgubili smo sve tri utakmice. Svakako da to nismo planirali, ali ja se nisam uzbuđivao, za razliku od nekih naših „stručnjaka“.

Uigravali smo se kroz utakmice. Ne možeš da se pripremaš za meč protiv Amerike dan uoči meča. Moraš da postaviš cilj koji ima svoj plan i program, a to je: na koji način šta treba da uradimo da bismo pobedili Ameriku.

Za razliku od Istanbula, gde smo igrali moju košarku – „tranzišn basketbal“, za Indijanapolis sam se opredelio za „kontrol basketbol“. Dakle, izabrao sam igru koja nije karakteristična za mene i moju filozofiju.

Možeš da dobiješ jedan meč napadom, ali za kontinuitet moraš da imaš sjajnu odbranu. Nekim igračima nije odgovarala košarka koja je bila i protiv mog ubeđenja: poziciona, bez kontranapada. Na kraju krajeva, niko te ne pita šta je moderna košarka. Razumeo sam da je moderna košarka u stvari ona koja donosi pobede. Imao sam problema da objasnim nekim igračima da je to ispravan put.

SUTRA: MLADI VUKOVI SA STARE PLANINE

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije


Izvor

Sviđa Vam se Članak? Podelite...

Podelite na Facebook
Podelite na Twitter
Podelite na Linkdin
Podelite na Pinterest
Podelite na WhatsApp
Podelite putem mejla

Blitz.rs

Ostavite komentar