SONJA KARADŽIĆ O RADOVANOVOM BORAVKU U BRITANSKOM ZATVORU: Živi u mračnoj prostoriji, bez dozvole da dobije stonu lampu

U VELIKOM novogodišnjem intervju za portal Bijeljina Danas, Sonja Karadžić Jovičević potpredsednica NS RS i kćerka prvog predsednika Srpske govori o “reality politici”, “tastatura- patriotama” koji žive od lajkova, aktuelnim političkim dešavanjima u BiH, kao i ocu Radovanu Karadžiću – njegovom zdravstvenom stanju i uslovima u kojima boravi u britanskom zatvoru.

СОЊА КАРАЏИЋ О РАДОВАНОВОМ БОРАВКУ У БРИТАНСКОМ ЗАТВОРУ: Живи у мрачној просторији, без дозволе да добије стону лампу

Foto: Novosti

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘leaderboard_top’); });} ]]>

NSRS je usvojila Zaključke i Deklaraciju u vezi sa vraćanjem nadležnosti. Sve češće se pominje rat i preti sankcijama. Kako ocenjujete aktuelnu političku situaciju u BiH?

– Napeta i zatrovana, izazvana izvana hrabrenjem ovih iznutra. Stari recept za nesreću, nazadovanje i nepoverenje. Nevezano direktno za Zaključke i Deklaraciju, ovakvo stanje se periodično ponavlja više od tri decenije. Nekvalitetna i nametnuta rešenja iz prošlosti drže sve nas u stanju političke i ekonomske neizvesnosti, pod stalnim pretnjema ratom i sukobima, uz uobičajene pretnje sankcijama za „neposlušne“. Vraćanje nadležnosti je suština vraćanja na izvorni Dejton i Ustav, kao garante mira i suživota. Ni manje ni više od toga. Pogledi na vreme i način za ovaj proces mogu biti različiti, o tome se treba i mora razgovarati, ali suštinski – čuvanje i zaštita nečega što garantuje mir apsurdno je smatrati udarom na mir. I zlonamerno. Ovi pomamljeni iznutra nikoga normalnog ne čude – čude navodne diplomate od znanja i iskustva. Za ovih nekoliko decenija nisu se pomakli sa mrtve tačke posmatranja stvari crno-belo, bez ikakve želje i sposobnosti za dublje i šire sagledavanje stanja. Kamo sreće da crno na belo posmatraju i Ustav. Toliko toga se promenilo u svetu za ove tri decenije, samo se nije promenilo to bahato srljanje, arogancija i isključivost. S vremena na vreme se oglasi poneko u svetu da ukaže na brojne greške raznih zapadnih administracija, a pametnije i sposobnije generacije diplomata nikako da dođu na red i isprave greške na koje im ukazuju njihovi sunarodnici. Poznato je da su, generalno u životu, nemoć i nedostatak stvarnog autoriteta i argumenata razlog posezanja za kaznama i sankcijama. Nesposobnost za razgovore na istom nivou, sa uvažavanjem i razmjenom stavova jeste rezultat nedostatka dobre volje, inteligencije i tolerancije. Treba malo truda, manje sujete i bahatosti ako se zaista traži rešenje, a ne traži se. Dok god je tako, neće ga ni biti. Silom nametnuta rešenja, nisu rešenja – do sada su to već morali naučiti.

Sledeća godina je izborna. Kakvo je trenutno stanje u Srpskoj demokratskoj stranci i kako ocenjujete današnju snagu SDS-a?

– Ne znam kakvo je stanje u SDS-u. Nisam u rukovodstvu stranke niti učestvujem u kreiranju politike. O stavovima i odlukama saznajem kao i većina kolega – iz medija. O međusobnim odnosima, na žalost, znam i više nego što to želim. Lično, mislim da je utapanje SDS u koaliciju SzP izbledelo identitet stranke, suviše je iscrpilo, a ojačalo partnere. Još 2014.godine sam govorila da se to može desiti. Vidim da je sve više takvih mišljenja. Mnogo toga što je odvajalo SDS od ostalih političkih organizacija, nije više prepoznatljivo i to mi je jako žao. Ovoj zemlji treba jaka i zdrava opozicija, pre svega jak i stabilan SDS kao jedini logičan predvodnik. Verujem da samo takva opozicija može da se bori za vlast konkretnim adutima i garantuje bolja rešenja kada pobedi na izborima voljom naroda. Ne vidim stvarnu korist i napredak u konceptu političkog delovanja isključivo i samo kroz „pljuvanje“ po vlasti, generalno i pojedinačno, bez ideje šta i kako treba drugačije i bolje. Stranku je na ovaj ili onaj način napustilo na desetine ljudi i hiljade glasača, a ja sam još tu i trudim se da čuvam ono što je za mene prava slika stranke u koju sam uložila više od pola života. Ne zanima me kako ko to tumači. Odbijam da mi centar političkog delovanja bude bilo koji pojedinac ili partija van SDS i smatram da toliko rasipanje energije u kritikovanje i napade vlasti ne ostavlja dovoljno energije i snage za sopstveni razvoj i osnaživanje, a dodatno ojačava političke rivale, nameće duboku podelu i neprijateljstvo kao jedinu temu oko koje se stalno vrtimo i uništava svaku šansu za dogovor o nacionalno važnim i presudnim stvarima za koje smo SVI dugoročno odgovorni. Takav nastup mogu da imaju pojedinci kojima to „stoji“, ali ne vidim smisao zahteva i očekivanja da svi budemo isti, jer nismo i ne možemo biti, niti to treba ovako velikoj stranci. Nastala je i razvila se u bogatstvu različitosti njenog članstva i vođstva. Stalno me iznenađuje koliko mnogo ljudi misli isto. Sa druge strane, nije mi lako slušati komentare o Srpskoj demokratskoj stranci kao izdajničkoj, bakirovskoj i slično ili ignorisati pitanja zašto sam još uvek u takvoj stranci. Sve je to jako mučno.

U Parlamentu često čujemo uvrede i teške reči. Nekada se sednice Narodne skupštine i prate očekujući upravo takve scene i vokabular. Jednom ste čak izjavili da su poslanici „navikli narod na svađe“. Koliko je danas politika „skliznula“ u reality?

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘InText_1’); });} ]]>

– Nije „skliznula“, ona je namerno tako koncipirana da politička borba umesto rivalstva u traženju boljih rešenja za sve nas, postane takmičenje u mržnji i pakosti u cilju postizanja ličnih poena i rešenja ličnih interesa, da napravi duboke podele u narodu i nepomirljive razlike u svim, ali baš svim segmentima života. Da Srpska deluje slaba i nefunkcionalna, pocepana iznutra, konstantno rovita i pogodna za napade sa svih strana. I sami kažete da se nekada sednice prate očekujući upravo takve scene i vokabular. Sednice bez toga su izgleda dosadne, bez obzira koliko su brojne tačke važne za pojedince i društvo. Ima toliko dobrih diskusija i predloga koji se medijski ne eksploatišu jer nisu na ivici konflikta, uz galamu i vređanja. To nije okruženje i način na koji sam učena od ljudi koju su napravili taj parlament i zato mi je nemoguće da se ponašam po tom modelu. To mi ne priliči ni po čemu, ni po poreklu, nasleđu, obrazovanju, vaspitanju, starosti. Ipak, iz reakcija ljudi koje srećem i koji mi pišu, potvrđuje se da ima dovoljno ljudi koji cene dostojanstven i argumentovan nastup, koji podržavaju i ohrabruju pristojnost i vole da vide političko delovanje koje nije deranje, skakanje, vređanje i performans za lajkove. Mnogima je bilo zanimljivo i u međuvremenu im dosadilo. Izgleda da svako zastupa narod onako kako ga sam vidi, doživljava i ocenjuje. Nemam nikakvu obavezu ni prema kome da budem ono što nisam ili što je neko zamislio da trebam da budem prema tuđim hirovima i potrebama, ma koliko to bilo trenutno popularno. Funkcija koju vršim kao potpredsednik NSRS dodatno me obavezuje da čuvam dignitet institucije, dostojanstveno je predstavljam, dosledno primenjujem Poslovnik i budem podjednako korektna prema svim učesnicima u radu parlamenta.

Foto: Novosti

I u svakodnevnom životu kao i na društvenim mrežama, primetan je govor mržnje, salve uvreda i primitivnog načina izražavanja, koji je čini se postao neki standard. Gde su danas nestali maniri, gospodstveni i damski način izražavanja?

– Nisu nestali, samo ih nema u javnom prostoru koji odavno nije slika realnog života. U realnom životu ima i ljubavi, poštovanja, humanosti, altruizma, ali i stvarnog čojstva i junaštva. Ko može i ko želi to da vidi, njeguje i ceni, taj i vidi. U životu sam imala čast da srećem mnogo pravih patriota, sa imenom i prezimenom, tako da me „tastatura-patriote“ ne zanimaju. Ne živim za „lajkove“ niti živim od njih. Taj kukavičluk skrivanja iza lažnih imena i profila otkrio je zapravo svo zlo i pakost sitnih duša sa telefonima pametnijim od sebe i sa mogućnošću izlivanja svog sopstvenog nezadovoljstva projektovanjem na druge ljude i situacije. Nesrećni ljudi su skloni da posmatraju vas u svom ogledalu, pa tako i vide ono što je njihova, a ne vaša slika. Toliko zlobe, nedostatak zdravog humora, zajedljivosti i pakosti ima efekta samo ako to dopustite, ako mislite da je usmereno na vas i ne osvestite da je to jad i nesreća sa kojom ti ljudi moraju da žive. Vi ne morate.

Prvi predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić prebačen je krajem maja iz zatvora u Hagu u britanski zatvor. Jeste li posetili oca tamo, u kakvim je uslovima i kakvog zdravstvenog stanja?

– Nismo išli u posetu. Procedura je komplikovana i preskupa, sa pravom na samo dva sata posete. Bolno je ne otići, ali je još bolniji rastanak nakon samo dva sata. Sve o uslovima i zdravlju znam od njega, putem telefona. On se nikada ne žali, pa mi ne ostaje ništa drugo nego da verujem da je uglavnom dobro, ali i da je nemoguće da dobije i najjednostavnije preglede i kontrole, kao što je na primer kolor-dopler krvnih sudova vrata. Živi u mračnoj prostoriji, slabog osvetljenja, bez dozvole da dobije stonu lampu. Bez ikakvog objašnjenja kao i za niz drugih stvari na koje samo on, po zatvorskim pravilima, nema pravo. Činjenica je da Britanija nije spremna za prijem ljudi iz drugih zemalja i kultura, posebno ljudi koji su obrazovani i imaju svoje profesionalne, kulturne, verske i duge potrebe. Presudom mu one nisu ukinute ili zabranjene – one su onemogućene nesposobnošću pravosudno-zatvorskog sistema zemlje u koju je smešten mimo pravila i Rezolucija Ujedinjenih Nacija. To je zemlja koja je sebi uzela za pravo da krši rezolucije koje je potpisala i koja vrši pritisak na sve druge zemlje da ih poštuju, a sama ih potpuno ignoriše. Pri tome, njegovo prebacivanje u zemlju koja nije članica Evropske unije rezultat je privatnog dogovora britanskog ministra i sudije Mehanizma u Hagu, a na osnovu njihove svojevremene saradnje u Haškom tribunalu na satanizovanju Srba pod vođstvom poznatog srbomrsca Najsa.

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘InText_2’); });} ]]>

Foto AP

Uporedo sa funkcijom potpredsednice Parlamenta RS i dalje radite kao lekar, specijalista ste radiologije. Kako iz stručnog ugla gledate na situaciju sa kovidom-19, kakve sve snimke pluća ste držali u rukama tokom ove dve godine od kako traje pandemija?

– Neko je za neke druge potrebe računao okvirno broj snimaka koje sam očitavala za ovih 22 meseca i čujem da se radi o oko 13.000 snimaka, od čega su oko 94% radiogrami pluća. Bilo je svašta. Ponosna sam zato što nisam bežala od pacijenata, sa svakim od njih sam razgovarala, bila na raspolaganju i van radnog vremena. Ovo je moj osnovni posao, težak ali i divan u isto vreme, najviše zbog pacijenata koji svrate samo da se jave, pozdrave, zahvale. Međutim, brojne vesti kojima smo zasuti u medijima i agresivnost u iznošenju oprečnih stavova, bombastični naslovi, čak panični, afere sa opremom, lekovima, kiseonikom – ništa od toga nije pomoglo da se bolje funkcioniše u novonastaloj situaciji koja već predugo traje. Podržavam razrešenja korupciono-kriminalnih afera, ali se one moraju odvijati u pravosudnim vodama, daleko od uticaja na pacijente. Naš zdravstveni sistem je iscrpljen, ali je začudo podno udare mnogo bolje nego neki daleko moderniji i razvijeniji sistemi koji su veoma brzo bili na kolenima. I za nas je sve ovo bilo novo i nepoznato, učili smo mnogo i u hodu, a učimo i dalje. Dajemo se u potpunosti, najbolje što znamo. Ipak, kao i u svemu, ističu se samo loše pojave i gubi prava slika.

Jednom ste rekli da je životno moto kojim se rukovodite – kad god možeš radi, izgledaj i ponašaj se onako kako će prijateljima biti drago, a neprijateljima krivo. Da li je to recept za uspeh?

– To je recept za mir sa sobom, Bogom i dragim ljudima. Recept za život u kojem se raduješ svom uspehu bez likovanja i tuđem uspehu bez zavisti. Život u kojem iskreno voliš, plačeš, smeješ se. Takav život da ga vredi živeti, raditi, stvarati, boriti se za ono i one u koje veruješ. Život u kojem iznađeš snage da ljudima uputiš osmeh, ispričaš neku šalu i daš na znanje da znaš da je teško, ali se može. I da si tu, ako im zatrebaš. Ako je to uspeh, onda da, onda je to recept.

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘InText_3’); });} ]]>

Koliko imate slobodnog vremena i na koji način ga volite provesti?

– Nemam mnogo slobodnog vremena, ali mi to odgovara. Najbolje funkcionišem kada imam obaveza, poslovnih i privatnih. Kada ih realno nema previše, ja ih „izmislim“. Ženama je to lako. U kući uvek ima šta da se radi, a mene to psihički odmara. Uz to muzika, dobar film, serija, knjiga i uvek u krugu porodice. Imamo mnogo prijatelja i ta prijateljstva njegujemo. Ne dopuštam da budu određena i zatrovana političkim stavovima i angažmanima. Ispunjava me činjenica da sam veran prijatelj onima koji me smatraju prijateljem i za njih uvek imam vremena.

Sonja Karadžić Jovičević, Foto Privatna arhiva

Na Vašoj fejsbuku stranici smo primjetili da imate dosta prijatelja na estradi. Jedna od njih je i pevačica Ceca Ražnatović. Odakle potiče to prijateljstvo?

– Jedan broj ljudi sa estrade sam upoznala u različitim okolnostima i periodima i ostali smo u drugarskim odnosima. LJudi imaju predrasude i o meni i o njima, pa kada se takvi ljudi sretnu i porazgovaraju bez opterećenja javnosti, najčešće nađu mnogo zajedničkih stvari koje i inače vežu potpuno obične, normalne ljude. Jedan broj ljudi sam „nasledila“ iz roditeljskih prijateljstava i komšiluka i ti ljudi me poznaju iz mog detinjstva. Što se tiče Cece, upoznale smo se u jednoj emisiji pre rata u Sarajevu, a zbližile zahvaljujući zajedničkoj prijateljici, pokojnoj Isidori Bjelici.

Kakvu muziku inače slušate?

– Nemam neku određenu vrstu muzike, slušam sve ono što mi se sviđa i što mi godi. Često to zavisi i od trenutnog raspoloženja i prilike. I nije bitno da li je nova ili stara, u trendu ili demode, domaća ili inostrana…važno je da mi se sviđa, da pogodi „u žicu“, izazove emociju. Verna sam svojim emocijama, nekada previše, ali mi nije žao.

Vreme je praznika, ostaje više vremena za porodicu i drage ljude, kako ćete provesti novogodišnje i božićne praznike?

– Sinovi su odrasli i odavno idu sa svojim društvom, pa je doček Nove godine zadnjih godina rezervisan za supruga i mene. Znamo da sebi priredimo prelepo i nezaboravno veče i tada i bilo kada tokom godine. Moj suprug je i moj najbolji prijatelj, odrasli smo zajedno, znamo se celi život i mogu da tvrdim da me niko ne poznaje toliko dobro kao on, pa je i to jedan vid garancije za dobar provod i uživanje. Ostali januarski praznici, uključujući i obilježavanje Krsne slave Svetog Jovana Krstitelja provodimo u širokom krugu porodice i prijatelja. Januar je za nas uvek posebno doba godine.

LJiljana i Sonja Karadžić, Foto AP

Sa Novom godinom često idu i nove odluke, koja je vaša, na ličnom i privatnom planu?

– Ne bih to nazvala odlukama, pre su to želje, nade i molitve. Sve je to sabrano u ponoćnoj molitvi na Bogojavljenje, ali i u svakodnevnoj molitvi. U skladu sa tim i s obzirom na okolnosti, donosim odluke. Mnoge, male ili velike, ne mogu se doneti daleko unapred i često su stvar situacije i trenutka. Samo da Bog da zdravlja, sreće, ljubavi i mira. Tada se sa mirnim i čistim srcem lakše donose i odluke. I lakše se sa njima živi.

(Bijeljina danas)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije


Izvor

Sviđa Vam se Članak? Podelite...

Podelite na Facebook
Podelite na Twitter
Podelite na Linkdin
Podelite na Pinterest
Podelite na WhatsApp
Podelite putem mejla

Blitz.rs

Ostavite komentar