POSLEDNJE GODINE I DANI: Samoću i čemer udovca pokušavao je da nadomesti putovanjima

IVO Andrić je poslednje godine života bez Milice proveo sam i nesrećan, iako okružen pažnjom prijatelja.

ФЕЉТОН - ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ И ДАНИ: Самоћу и чемер удовца покушавао је да надомести путовањима

Milica Babić i Andrić iz vremena diplomatije, Foto Zadužbina Ive Andrića

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘leaderboard_top’); });} ]]>

Ponekad bi svoje stanje oslikao kamenim rečenicama, izgovarajući ih gorko i upola glasa:

„Ni kud, ni s kim, ne vidim dalje od sutra“! Rodoljub Čolaković je u svoj dnevnik zapisao, dvadesetak dana po Andrićevoj smrti: – Aleksandar Vučo mi je pričao. Poslije Milicine smrti zvao me Andrić u šetnju na Kalemegdan. Tom prilikom rekao mu je: „Ovih deset godina sa Milicom su jedine srećne godine u mome životu. A šta ću sad?“ – I zaplakao je.

Samoću, starost i čemer udovca pokušavao je da nadomesti putovanjima, koliko su mu ih dozvoljavale godine i lekari, po Bosni i naročito Hercegovini. Svečanosti na koje su ga vodili i priznanja kojim su ga posipali sve je teže podnosio, a sve više uviđao njihovu ispraznost. Sva ta odlikovanja, počasni doktorati, razne akademske časti, prevođenje knjiga na mnoge jezike, honorari iz sedamdeset država, poplava novca s kojim nije znao šta da radi i kome da ga poklanja… bili su samo novi teg na teretu života nakon smrti voljene žene. Držao ga je još jedino taj selidbeni nagon, koji ophrva stara čoveka i nagoni ga na hodočašća po predelima mladosti. Sve više je bežao od Beograda, „u kome je uvek teško od komaraca i košave“.

IPAK, nalazi snage da u Hercegovini i s Hercegovcima popije čašu više no obično jakog crnog, neretvanskog vina, da preduhitri melanholiju i zapreči ljutu nesanicu. Sa ubitačnom gorčinom znao je biti, nakon druge čaše vina, duhovit: „Nije mi teško ugoditi, teško me je podnositi“! Sve je više svojatao Bosnu, a čuveni hotel u Sarajevu, u kome je uvek odsedao, počeo je da zove „moja Evropa“ . Sa Milicom je u Andriću umrlo sve, sem Bosne.

Uvek pod nečijim protokolom, polako se umara i od Bosne i počasti kojima ga je obasipala. Jer, iz Hrvatske stižu, pa se i kroz Bosnu šire neki novi zvuci: maspokovski šovinizam, studentski štrajkovi u Zagrebu i pristupanje nekih hrvatskih komunista tom pokretu su ga silno razočarali i uzbudili. Prestaje da piše. Na svoj osamdeseti rođendan Milici, supruzi Rodoljuba Čolakovića, na večeri kod njih je kazao da već dve godine ništa ne piše. Oronuo, sve više je padao u staračku melanholiju. Krajem marta 1974. godine, umrla je i Miličina majka Zorka, „bakica“ kako ju je zvao: njena smrt je bila predsoblje njegove, skore. Ostao je potpuno sam, s njim je jedino još bila Vera Stojić, upravnica svega njegovog: pa i tog malog, preostalog komadića života.

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘InText_1’); });} ]]>

JEDNE ledene decembarske noći 1974. godine je gologlav, bos i bez naočara, izašao na studenu terasu, ne znajući da objasni šta tu traži. Samo je mrmljao: „To je strašno! Užasno je“! I oborene glave vratio se u svoju sobu. Vera Stojić je odmah ujutro pozvala kućnog doktora Slobodana Kostića i prijatelja, pisca Eriha Koša da odmah dođu. Koš je o tome događaju ostavio obiman zapis, u kome je i njegov poetski oproštaj od velikog čoveka i prijatelja.

„Bio je 17. decembar. Kostić pokušava da dobije na telefon VMA, konkretno dr Papa ili dr Kičića, ne uspeva ni to niti da Andriću obezbedi povoljan smeštaj u drugim bolnicama. Na kraju, nekako mu obezbeđuje prijem na Urgentnom kardiološkom B odeljenju Univerzitetske klinike. Andrić izlazi pred nas iz svoje sobe, pozdravlja se s nama, malo je zbunjen i pometen, ali pri punoj je svesti.Uzima iz kupatila pribor za umivanje i brijanje i kapi za oči. Strpao je sve to u onu staru, smeđu, izlizanu torbu, s kojom smo ga u rukama godinama viđali. Krećemo, ali se vraća u sobu po knjižicu ‘Samorazmatranja’ Marka Aurelija, u džepnom, francuskom izdanju. To je bila poslednja knjiga koju je čitao. Krećemo kolima u B kliniku. Čekaju nas bolničari sa nosilima. Lekari su iznenađeni da je Andrić na nogama.

ANDRIĆ grčevito drži onu torbu pod miškom, sve dok mu je Vera nije uzela. Lekari ga upućuju na postelju i govore da se skine i legne. Namiču zavesu, koja ga je odelila od naših pogleda. Kada su razmakli zavesu, ležao je u krevetu snebljivo se osmehujući nama.

Vera razmešta na stočiću one stvari iz torbe. Treba da se i mi sklonimo da lekari obave svoje. Ujutro loše vesti iz urgentnog. Javljaju da su ga istog jutra prebacili na VMA, obezbedili mu poseban apartman i da ga tražimo tamo.

Andrić je od detinjstva imao slaba pluća, vremenom je morao da operiše polip u nosu, koji mu nije dao noću da diše, imao je problema sa prostatom, nije hteo na operaciju, već je pio neke teške hormonske lekove, koje mu je prepisao dr Solomon Adanja. Kada smo drugog dana Vera i ja otišli da ga obiđemo, rekli su nam da je prebačen na intenzivnu negu i da tamo nema poseta. Ipak, nakon našeg insistiranja, dozvolili su viđenje.

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘InText_2’); });} ]]>

Zatičemo ga sklopljenih očiju, a levo oko mu je podliveno krvlju: objašnjavaju da je u snu udario glavom u ivicu noćnog ormarića i da su ga zato morali prebaciti na drugo mesto, vezati preko prsa kaišem i priključiti na aparate. Lekar ga je probudio, otvorio je ono jedno oko, poznao nas, osmehnuo se.

MRŠAV, bez naočara, bledožutog, napaćenog lica ličio je na mučenika koga su skinuli sa točka ili čengela. Onda se desilo nešto neočekivano: okrenuo se meni, podigao glavu, počeo nešto da govori. Pokretao je usne, otvarao i zatvarao usta, od naprezanja mu lice pocrvenelo… iz usta izlazi samo nerazumljivo krkljanje. On, koji je bio malorek i ćutljiv, imao je silnu, neodoljivu potrebu da nam nešto kaže. Ali, za reči je bilo kasno. Pokazalo se da mu je oduzeta cela jedna strana lica i tela. Zaćutao je i klonuo glavom u jastuk.“

Sahranjen je odmah dan posle smrti: 14. marta 1975. godine, da se ne ostavlja prostor republikama i narodima za raspravu gde ga treba i ko ga treba sahraniti. Po izričitoj, sopstvenoj želji je kremiran, ali nije sahranjen pored urne i groba supruge Milice, već podalje u Aleji velikana. Pepeo je položen u urnu napravljenu, po njegovoj želji, od zemlje donesene iz Bosne. Nastavio je tako da večno počiva u bosanskoj zemlji, iz koje je i iznikao.

KRAJ

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘InText_3’); });} ]]>

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije


Izvor

Sviđa Vam se Članak? Podelite...

Podelite na Facebook
Podelite na Twitter
Podelite na Linkdin
Podelite na Pinterest
Podelite na WhatsApp
Podelite putem mejla

Blitz.rs

Ostavite komentar