NIKAD VEĆA DRAMA U FINALU: Protv Argentine Bodiroga je preuzeo odgovornost

PRIPREMATI finale protiv Argentine je bilo mnogo zahtevnije i teže od pripreme naše utakmice sa Amerikancima.

ФЕЉТОН - НИКАД ВЕЋА ДРАМА У ФИНАЛУ: Протв Аргентине Бодирога је преузео одговорност

Bora Stanković uručuje medalju Kariju Pešiću / Iz privatne arhive Svetislava Pešića

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘leaderboard_top’); });} ]]>

Prvo: Počeli smo da igramo svaki dan, i zbog TV prenosa za Evropu u neuobičajenom vremenu. Finale smo morali da igramo za manje od 24 časa posle utakmice protiv Novog Zelanda. Naravno da je sa aspekta samopouzdanja uvek bolje pobediti, pogotovo ako igraš kvalifikacione utakmice i to svakodnevno. Međutim, obe utakmice, u četvrtfinalu protiv SAD i u polufinalu protiv Novog Zelanda, zahtevale su ogromnu energetsku potrošnju kao i mentalnu. Drugo: Finale smo igrali protiv Argentine, koja je bila baš ekipa, sa iskustvom, bezbroj izvanrednih pojedinaca kako iz NBA tako i iz najboljih evropskih klubova.

Imali su kontinuitet, igrali dugo zajedno u reprezentaciji i u svojim klubovima, jednostavno „znali su se“. Nije ni čudo da su na sledećem velikom takmičenju, Olimpijskom turniru u Atini 2004, osvojili zlatnu medalju. Ovde FIBA pravila igre nisu davala nikome prednost, ni nama ni njima.

To je bilo veliko finale, jedno od najneizvesnijih u istoriji košarke, fantastična borbenost svih igrača i njihovih i naših.

Kao i protiv Amerikanaca, dobili smo prvo poluvreme (41:39) i poslednju odlučujuću četvrtinu (23:18), što nam je donelo produžetak. Opet smo imali problema u trećoj četvrtini koju smo izgubili sa 18:11.

NAŠ osnovni zadatak u odbrani bio je kao i protiv Amerike, što manji broj poena iz tranzicije (ukupno 16 poena). Za razliku od četvrtfinala, protiv Argentinaca smo morali da budemo mnogo bolji i agresivniji u kontroli šuteva za tri poena (ukupno 5-22, 23%). Samo zahvaljujući velikoj borbenosti naših igrača i ogromnoj želji da se postigne pobeda, eliminisali smo njihovo najjače oružje – šut za tri poena: Hugo Skonokini 1-7, Alehandro Montekija 1-3, Andres Nočoni 0-2, Ruben Volkoviski 1-4 i Emanuel Đinobili 0-2.

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘InText_1’); });} ]]>

Iako smo veoma dobro kontrolisali ofanzivni skok, sledeći prepoznatljivi kvalitet naših protivnika (samo osam ofanzivnih skokova), nikako nismo uspeli da iskontrolišemo unutrašnju igru Argentinaca.

Od ukupno 77 poena, 42 poena postigli su iz reketa. Fabrisio Oberto za 40 minuta 28 poena (šut iz igre 11-18, 61%) Skola 11, Volkoviski 11 poena.

U DRUGOM poluvremenu napadali smo preko naših centara. Želeli smo da opteretimo Oberta, koji je očigledno imao svoj dan. Ponekad je najbolja odbrana protiv dobrih napadača upravo naš napad. Nažalost, bili smo dosta neprecizni (Divac 1-8, Koturović 0-7). Ali, ipak, zahvaljujćci izvanrednoj odbrani u tranziciji i odbrani na spoljnjim pozicijama, kao i realizatorskim sposobnostima Bodiroge (6-8 za 2 poena), i Stojakovića (takođe 6-8 za dva poena), visokim procentom iskorišćenih slobodnih bacanja (Bodiroga 9-10 i Stojaković 8-8) održavali smo naše šanse za pobedu.

Šta se dogodilo kad smo dva i po minuta pre kraja gubili s osam poena razlike (74:66)? Bodiroga je osetio da je došlo njegovih pet minuta, ali to su i ostali igrači videli. Iz te završnice, verovatno najdramatičnije u kojoj sam učestvovao, posebno pamtim tajm-aut minut i po pre kraja, koji je tražio Ruben Manjano (Ruben Magnano) posle Bodirogine trojke.

Pred svaki tajm-aut imam ideju o tome šta bih da savetjujem igračima. Na tom tajm-autu protiv Argentine, dok sam razmišljao šta bi trebalo da kažem, Bodiroga je sve već rekao: „Imamo ih, imamo ih, „ajde sad… Imamo ih!“

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘InText_2’); });} ]]>

TAKVE emocije je imao isto kad je promašio odlučujući šut protiv Španije na otvaranju šampionata. Ja zbog toga sigurno nisam rekao – hajmo sad sve na njega – ali sam pokazao put kako da odigramo u odnosu na to kako smo pripremali utakmicu i kakva je bila trenutna situacija. Bodiroga je imao ogromnu sigurnost. Preuzeo je odgovornost i praktično ih sam pobedio. Verovatno se sve tu spojilo, jer su oni koji su mu tražili manu stalno govorili da ne može da pogađa trojke. E, onda je on rekao: Ne umem! Jedna trojka, pa druga… I to ne NBA trojka sa 7,24 m već mnogo dalje. U tom finalu je nadoknadio sve ono što ga nije htelo na tom šampionatu.

U regularnom vremenu bilo je 75:75. U produžetku je bilo mnogo jednostavnije. Imali smo psihološku prednost, kvalitet, iskustvo, ali i znanje kako da privedemo kraju utakmice koje se igraju „na jednu loptu“. Dobili smo produžetak sa 9:2.

U tim trenucima i nisi toliko svestan značaja takvog jednog uspeha. Normalno, znaš šta si sportski uradio – osvojio si zlatnu medalju u srcu američke košarke – ali kakav trag to ostavlja u istoriji jednog sporta, u srcu jednog naroda…

KAD smo sleteli na Aerodrom „Nikola Tesla“ u Beogradu, 40 časova posle pobede u finalu, dočekale su nas stotine novinara, hiljade građana i maltene čitav državni vrh. Reke ljudi su stajale pored auto-puta koji je išao ka centru grada, svi su se tiskali, mladi i stari, roditelji sa decom. Na licima tih ljudi video sam ogromnu zahvalnost i neizmernu sreću. Ali, to nije bilo sve.

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘InText_3’); });} ]]>

Ispred Skupštine grada Beograda sačekalo nas je više od sto hiljada ljudi! Popeli smo se na taj čuveni balkon, rezervisan za sportske junake Jugoslavije i Srbije. Rekli su nam da ih je u okolnim ulicama bilo još, ali da jednostavno taj prostor nije mogao da primi više. LJudi su pričali da nikada nisu videli tako dug špalir ljudi od aerodroma do centra, iako je bilo i pre toga velikih uspeha i slavlja.

Na tom balkonu osetio sam neopisivu eksploziju radosti koja je u svima nama budila ponos. Shvataš da nije mala stvar doneti takvu energiju i radost svom narodu, probuditi u ljudima nadu, pa makar i tih nekoliko dana koliko je trajao šampionat u Indijanapolisu… Da to nisam doživeo, bio bih siromašniji za jedan takav događaj u svom životu.

BORA STANKOVIĆ O KARIJU

BLIŽE smo se upoznali u Bormiju 1987, kada je jugoslovenska reprezentacija osvojila zlato na Svetskom prvenstvu za igrače do 20 godina, u igri kakva nije viđena… Postao je jedini stručnjak koji je osvojio sva FIBA takmičenja: Kadetsko (1985) i Juniorsko (1986) prvenstvo Evrope, Omladinski šampionat sveta (1987), Evropsko prvenstvo (Nemačka, 1993; Jugoslavija, 2001) i na kraju Svetsko prvenstvo (Indijanapolis, 2002). Od svega što je postigao, meni je najznačajniji, ali i najdraži – Indijanapolis 2002. Zlatna medalja na tom Svetskom šampionatu jeste jedan od najznačajnijih rezultata u istoriji naše košarke. Za mene srebro iz Meksiko Sitija 1968. ostaje kao prvi veliki uspeh, jer smo sa selektorom Rankom Žeravicom (jedan od Pešićevih trenera) prvi put osvojili olimpijsko odličje. Bio je to nezamisliv podvig u to vreme. U istoj ravni je Indija – napolis kao trijumf u srcu američke košarke protiv njihovih profesionalaca, a zatim i neverovatan preokret u sjajnom finalu s Argentinom.

Na pobedničkom postolju, kada sam poslednji put u ulozi generalnog sekretara FIBA posle 26 godina predavao medalje, pamtim trenutak kada sam se rukovao s Pešićem.

Kad smo se poljubili, rekao mi je: „Hvala za sve što ste činili i što činite za košarku!“ Ja sam mu uzvratio: „Hvala tebi što me na ovaj način ispraćaš u penziju!“

SUTRA: ZVEZDA – MERILO JEDNOG USPEHA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije


Izvor

Sviđa Vam se Članak? Podelite...

Podelite na Facebook
Podelite na Twitter
Podelite na Linkdin
Podelite na Pinterest
Podelite na WhatsApp
Podelite putem mejla

Blitz.rs

Ostavite komentar