NAJZAD STIŽE POZIV IZ BEOGRADA: Domaća javnost nije Svetislava Pešića dočekala oberučke

DOK sam bio u Americi, dobio sam poziv iz Košarkaškog saveza Jugoslavije. Zvao me je tadašnji generalni sekretar Predrag Bogosavljev. Rekao mi je da zna da sam u Americi.

ФЕЉТОН - НАЈЗАД СТИЖЕ ПОЗИВ ИЗ БЕОГРАДА: Домаћа јавност није Светислава Пешића дочекала оберучке

Predsednik KSJ Željko Cerović i Kari Pešić / Foto Iz privatne arhive Svetislava Pešića

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘leaderboard_top’); });} ]]>

„Imali smo razgovore u Savezu i ideja je da ti budeš selektor. Dobio sam zaduženje da ti se obratim u ime Predsedništva KSJ i da te obavestim o tome. Razgovarao sam sa predsednikom Saveza Željkom Cerovićem, Miodragom Babićem i predsednikom Stručnog saveta Dragoslavom Ražnatovićem. Svi u Savezu bi želeli da preuzmeš reprezentaciju.“ Znao sam da reprezentacija traži selektora, pošto se Željko Obradović povukao posle Olimpijskih igara u Sidneju 2000. Međutim, hteo sam natenane da razmislim o svemu.

„Hvala puno, ali o tome mogu da razmišljam tek kad se vratim u Evropu“, rekao sam Bogosavljevu i predložio da se sretnemo prvom prilikom.

PRVI koji je od mene saznao da sam dobio ponudu da budem selektor reprezentacije bio je Divac. Tada sam bio na Floridi. Zvao sam ga i rekao mu da me zanima šta on misli o tome. Kazao mi je da mu je drago što sam dobio tu ponudu i da je to idealno rešenje za reprezentaciju! Ali, ja sam hteo da čujem nešto drugo…

„Pusti to što se raduješ, ja te u stvari pitam da li mogu da računam na tebe.“

„Kakva su to pitanja, Kari!? Kakve su to provokacije?!“, rekao mi je onako, kao uvređen što ga pitam nešto što je kristalno jasno.

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘InText_1’); });} ]]>

„Stani malo… Ti si igrač Sakramenta!, predsednik Partizana i hoćeš da igraš za reprezentaciju?! Pitam se da li sve to možeš da podneseš“, nastavio sam ja, s namerom da dobijem njegovo bezrezervno priznanje da mogu na njega da računam i za naredna velika takmičenja.

Miodrag Stojaković Brka, Peđin otac, s najvećim mogućim oduševljenjem dočekao je vest da me Savez želi za selektora. Bio je to njegov mali trijumf jer je za vreme mog boravka u Sakramentu, gde smo često zajedno večerali, inače, Peđina mama je sjajno kuvala, više puta rekao, s puno ozbiljnosti: „Kari, ja tebe nisam poznavao. Ali, sada znam da je za jugoslovensku reprezentaciju najbolje da ti budeš selektor“. Posle se Divac šalio da je Brka zvao Savez da urgira.

IZ SAVEZA su opet zvali čim sam se vratio u Berlin. Zamolili su me da se vidimo u Frankfurtu, pošto su predsednik KSJ Želimir Cerović i bivši predsednik KSJ Miodrag Babić imali poslovni sastanak sa Hemofarmom… U januaru ili februaru 2001, u Frankfurtu je pao dogovor, na dve plus dve godine, sa obostranim opcijama. Što je značilo da sam se obavezao do završetka Svetskog prvenstva u Indijanapolisu 2002. Domaća javnost me nije dočekala oberučke. Nazivali su me „nemačkim trenerom“. Neki su se pitali – „šta će on ovde“, verovatno i zbog toga što su Ivković i Obradović godinama vodili reprezentaciju pa je svako drugo rešenje dočekivano s nepoverenjem.

Moj uslov je bio da se odmah preselim u Beograd i tako su mi obezbedili apartman u hotelu „Interkontinental“, današnjoj „Kraun plazi“. Dobio sam kancelariju u Savezu i zasukao rukave. Žarko Varajić je došao kao sportski direktor. Zajedno smo odredili štabove za sve reprezentacije i njihove trenere, a sa profesorom Draganom Gagom Radovanovićem formirali smo medicinski tim. Počeo sam da posećujem gradove u Srbiji i Crnoj Gori, da držim predavanja, gledam mečeve. Obilazio sam kandidate za reprezentaciju, kod svakog od sedam do deset dana, posećivao njihove treninge, gledao mečeve, razgovarao s njima.

PRVO sam posetio Sašu Đorđevića koji je bio kapiten reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Atini 1998, ali posle toga nije bio u timu. Igrao je u Realu. Otišao sam u Madrid, da vidim Tarlaća i njega. Serđo Skariolo je bio trener. Saša mi je rekao da ga muče povrede, sa 34 godine nije imao motivaciju kao nekada, ali je rekao da možda može da pomogne na neki drugi način i da mi stoji na raspolaganju.

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘InText_2’); });} ]]>

Onda sam otišao u Atinu, gde su bili Dejan Bodiroga, Željko Rebrača, Milan Tomić i Dušan Vukčević. Prvo sam zvao mog prethodnika Željka Obradovića, tada trenera Panatinaikosa, da čujem njegovo iskustvo o igračima i stanju u kojem se nalazila reprezentacija kad je odlazio. Imali smo iskren razgovor koji mi je dosta pomogao u kasnijem pristupu. Pričao sam i sa Dušanom Ivkovićem, jer su njih dvojica desetak godina radila s reprezentacijom i bili su upućeni u sve što se zbivalo u njoj i oko nje…

POSLE sam išao u Trst do Milana Gurovića, pa u Bolonju kod Marka Jarića, gde je u to vreme trener bio Etore Mesine. Većina igrača koji su imali kvalitet za reprezentaciju bili su na zalasku. Bila nam je potrebna svežina, u smislu osećanja pripadnosti timu, da voliš da igraš za svoju zemlju.

Onda sam otišao kod Divca i Peđe na tri dana. Divac je prihvatio da igra, a Peđa je rekao da mu je drago da sam postao selektor, ali da iskustva iz reprezentacije nisu najbolja: „U negativnim okolnostima sam otišao iz Srbije, a nemam baš lepa iskustva iz reprezentacije. Imao sam utisak da mi niko nije stavio do znanja da sam važan toj ekipi. Igrao, igrao bih zbog tebe, ali moram da razmislim“, rekao je tada u Sakramentu.

Poslednje veče, pred povratak za Beograd, Divac i Peđa su mi obezbedili vozača, jednog našeg momka, da me prebaci na aerodrom u San Francisku.

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘InText_3’); });} ]]>

POŠTO je Sakramento igrao na strani, čitavu noć sam pisao pismo Peđi. Nešto otprilike ovako: „Ne znam na koji način bih mogao da ti objasnim koliko je važno za reprezentaciju i za mene da igraš, ne samo zbog tvojih igračkih kvaliteta, već ljudskih. Upoznao sam tvoju porodicu koja je tako kompaktna i stabilna. Baš nam to treba u reprezentaciji, da napravimo porodicu kao što je tvoja… I drugo, veliko mi je priznanje to što bi, ukoliko prihvatiš da igraš, to bilo zbog mene. Kao što vidiš, stvoreni su svi uslovi! Ono što nisi dobio od reprezentacije, siguran sam da ćeš sada da dobiješ. Status kakav možda nisi imao. I ono što je vrlo važno, želim da znaš da ćemo mi biti prvaci Evrope i sveta! Sa NBA se teško osvajaju titule, a nije mala stvar imati i ove druge titule. Sa reprezentacijom biti bez premca u Evropi i svetu.“

Dao sam to pismo momku koji me je odvezao na aerodrom i zamolio ga da ga preda Peđi.

Čim sam stigao u Evropu, pozvao sam Peđu i rekao mu da mi je bilo lakše da mu neke stvari kažem u pismu. Nedugo zatim pozvao je on mene i rekao mi da mogu da računam na njega. Bilo je to neprocenjivo važno za mene. Sve se odvijalo kako sam priželjkivao, osim jedne stvari. U poslednjem momentu Divac je otkazao učešće na Evrobasket u Turskoj, jer je imao povredu kolena.

BODIROGA POSTAJE KAPITEN

PRIJATNO sam se iznenadio kad sam zvao Dejana Bodirogu: „Dobrodošao si da se sretnemo, da se upoznamo, ali ako dolaziš da bi me pitao da li ću da igram za reprezentaciju, nemoj da gubiš vreme. Jer na mene možeš sto odsto da računaš.“ Tog trenutka sam odlučio da je on kapiten. Inače, smatram da uloga kapitena ne bi trebalo da bude namenjena najboljem igraču, već socijalnom vođi. Najboljem ne treba dodavati još jednu odgovornost, jer mu je potrebna koncentracija na zadatke u igri. Bodiroga, koji je bio jedan od najboljih (u to vreme verovatno i najbolji). Tako da nisam želeo nekog drugog za kapitena, tim pre što me je čekao zadatak vraćanje kulta reprezentacije.

SUTRA: ZLATO PLOD DOBRE ORGANIZACIJE

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije


Izvor

Sviđa Vam se Članak? Podelite...

Podelite na Facebook
Podelite na Twitter
Podelite na Linkdin
Podelite na Pinterest
Podelite na WhatsApp
Podelite putem mejla

Blitz.rs

Ostavite komentar