FILOZOF IZ PIROTA NA „ŽERAVICI“: Pešić je bio među 24 kandidata za Svetsko prvenstvo u LJubljani

TRENER Branislav Rajačić je za mene bio važan u svakom smislu. Doveo me je u Partizan, u dogovoru s Rankom Žeravicom.

ФЕЉТОН - ФИЛОЗОФ ИЗ ПИРОТА НА ЖЕРАВИЦИ: Пешић је био међу 24 кандидата за Светско првенство  у Љубљани

Partizan – Zvezda: Kapičić, Farčić, Zečević i Pešić, Foto Iz privatne arhive Svetislava Pešića

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘leaderboard_top’); });} ]]>

Bio je i trener prvog tima Partizana i juniorske reprezentacije Jugoslavije. Zato mi je i sugerisano da pređem u Partizan, da bih lakše ušao u nacionalni tim. Svaki mladi košarkaš je tada imao dva cilja: da dođe u Zvezdu ili Partizan i da zaigra za reprezentaciju. Inostranstvo nikom nije padalo na pamet, a za NBA nismo ni znali da postoji.

Prvih dana najteže mi je bilo posle treninga, jer sam ostajao sam, pošto nikoga nisam znao. Nekako sam pregurao prvi slobodan vikend, ali drugi nisam želeo da provedem sam u Beogradu. Ni po koju cenu. Seo sam na autobus u pravcu Pirota. Bio je kraj avgusta, tu negde oko mog rođendana (28. avgust). U dvorištu naše kuće zatekao sam upravo ono što mi je najviše nedostajalo – porodični ručak. Nisu mogli da veruju svojim očima kad su me ugledali na kapiji.

– Ne mogu više, dosadno mi je – rekao sam i pre no što je iko išta izustio.

TATA, inače veliki emotivac, na svoj način je reagovao. Pošto često nije bio kod kuće, želeo je da provodi što više vremena sa mnom. Smatrao je da me nije do kraja doživeo. I tako mi kaže:

– Bolje ostani ovde. Završio si ekonomsku, naći ćemo posao za tebe, a i ovde možeš da igraš košarku. Razgovaraću sa direktorom „Prvog maja“  Draganom Nikolićem dobićeš posao i biće ti super.

Majka, vidno iznenađena, pitala me je gde su mi stvari, da bi ih oprala, a onda se obratila ocu:

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘InText_1’); });} ]]>

– A ti, Sretene, izvadi mu kartu za prvi autobus za Beograd, za 6.45. Ja ću da operem stvari, a ti se, Sveto, sutra vraćaš tamo odakle si došao!

Tako je i bilo. Često sam posle toga, pogotovo u trenucima velikih uspeha, pomislio šta bi sa mnom bilo da mama nije bila tako dosledna i uporna. Kad sam se kao zreo čovek vraćao u Pirot, povremeno bismo se zadirkivali na temu ko koga više voli. I onda bih joj rekao:

– Sećaš se kako si me vratila za Beograd a tata je hteo da ostanem ovde!

Ona bi me na to zagrlila i rekla:

– Da znaš samo kako mi se cepalo srce…

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘InText_2’); });} ]]>

U PIROTU sam važio za jednog od najboljih igrača, a u Partizanu, kao i svako ko stigne u veliki klub, bio sam samo – novajlija. Kao i svaki „ruki“, morao sam najviše da treniram, da se iznova dokazujem. Rajče me je odmah stavio u prvu postavu. Verovao je u mene, ulivao mi je sigurnost. Uzeo sam broj 15 koji je pripadao Žući (potonjem sudiji i delegatu Žutiću). Iako sam želeo da studiram, nisam uspeo da se skroz posvetim studijama jer smo naporno trenirali. Košarka je već tada bila profesionalni sport, makar po obavezama koje smo imali, dok su primanja bila smešna u odnosu na ono što se danas događa.

To što sam imao određeni respekt u Partizanu nije me oslobodilo nekih stvari koje po običaju zapadnu novajlijama ili najmlađima. Tako, recimo, po dolasku u LJubljanu na utakmicu sa Olimpijom, posle noći provedene u spavaćim kolima, Miloš Bojović i još neki stariji igrači ostave svoje torbe na peronu. Ja uzmem samo svoju torbu i ne primećujem da ovi stariji idu praznih ruku. Onda čujem neko dobacuje:

– Ajde, Latifiću i Pešiću, uzmite te torbe!

I TAKO sam nosio i svoju i tuđu torbu. Tu lekciju sam brzo naučio. U to vreme Ranko Žeravica je stalno bio prisutan u Partizanu, iako je bio savezni kapiten reprezentacije koja je s njim osvojila svoje prvo zlato, na Svetskom prvenstvu u LJubljani 1970. Rajče je ipak više vremena provodio s timom, sve dok nije smenjen, iz meni nepoznatih razloga. To je za mene bilo veliko razočaranje, jer mi je ulivao sigurnost i davao značajnu ulogu.

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘InText_3’); });} ]]>

Onda je za trenera postavljen Radovan Bata Radović, koji je sa Milošem Bojovićem važio za najveće igračko ime Partizana. Bata je bio trener samo za vreme utakmice, a najveći deo posla obavljao je Ranko koji, zbog tadašnjih propisa nije smeo da sedi na klupi Partizana. Na početku moje treće sezone u Partizanu, dok je Ranko bio na jednom seminaru u Mađarskoj, uradio sam nešto zbog čega sam gorko zažalio…

Pitam se samo gde sam tu ja

SVAKI trening je bio nova nada, koja bi brzo splasla. Izgaram na zagrevanju, polažem u koš, a jednim okom gledam Ranka, da vidim da li će da mi se konačno obrati. Na svakom meču mu se približavam sve više na klupi, al’ uzalud. Kako meč počnem, tako i završim. Uoči meča sa Železničarom u Čačku prišao mi je na zagrevanju, pogledao značajnije nego pre, pa sam bio ubeđen da ima nešto vrlo važno da mi saopšti…

– Vidiš onog sa čarapama … E taj će da bude najbolji igrač Evrope.

A mene u tom trenutku briga i za Kićanovića i za Evropu. Pitam se samo gde sam tu ja.

Iako je Bata Radović bio omiljen među nama, nekako sam imao utisak da je više bio naklonjen Beograđanima, pa sam impulsivno reagovao kad me na utakmici protiv OKK Beograda nije uvrstio u prvu postavu u kojoj sam bio do tada. Umesto Farčića i mene stavio je Latifića i Zečevića. U jednom trenutku Bata mi kaže da uđem u igru, a ja mu uzvratim:

– Nek ti igra Latifa!

ZNALI su me kao poslušnog i vrednog, pa je za sve to bio šok. Igrači se sjatili oko mene, guraju me da igram i ja nekako zaigram, ali smo izgubili. U ponedeljak mi se nije išlo na trening, jer se Ranko vratio. Još kad sam čuo da je zakazan sastanak pre treninga, u Vojnoj gimnaziji pored stadiona Partizana… Ranko, u to vreme apsolutni košarkaški autoritet u svakom smislu u celoj Jugoslaviji i šire, stavio je svoje sveske na sto i prekinuo grobnu tišinu:

– Gde je onaj filozof iz Pirota?

– Evo me, tu sam – javim se.
– Izvinjavam se, znam o čemu je reč.
– Sedi, ti si svoje kod mene završio!

Čitavu tu sezonu 1970/1971. nisam ulazio u igru. Ispali smo iz lige.

Trenirao sam kao i svi, pokušavao da se nametnem, ali Ranko je bio surovo principijelan. Razočarao sam ga tim gestom. Do tada me je forsirao. Voleo me je i kao igrača i kao čoveka. Uvrstio me je među 24 kandidata za Svetsko prvenstvo u LJubljani 1970. Veruješ u igrača, daješ mu šansu, a on te tako razočara! Jesam zaslužio kaznu, ali nekako i danas osećam – iako sam s Rankom kasnije postao blizak prijatelj – da je kazna bila preoštra. Preživeo sam žestoku višemesečnu torturu, tako da je samo bilo pitanje gde ću posle Partizana. Nekako sam sve to izdržao. Pekao sam se na tihoj „žeravici“…

RANKO je kroz Drugu ligu, koja se igrala tog leta, stvarao novi Partizan. Inače je bio trener stvaralac. Mogao je sve da ubedi da je važno da se stvaraju igrači, a da će jednog dana doći i prvo mesto. Na kraju leta dogodilo se to da smo morali u poslednjoj utakmici da pobedimo Slobodu, na Novom Beogradu, da bismo se vratili u Prvu ligu.

Počne i taj odlučuj ući meč, a ja opet ne igram. Prvo poluvreme oni vode. Na početku drugog Ranko kaže: „Ajde, Pešo!“ Svi moji saigrači se ozare, a ja kao oparen skočim s klupe. Navijači se dignu, krene navijanje iz svih grla. Svi, pa i oni, znali su za moju muku. U jednom kontranapadu poletim, kao golman (baš tako, valjda zato što sam i bio golman) i ne puštam loptu za živu glavu. Zakucavam se glavom za zapisnički sto. Publika se digne, ja dam nekoliko koševa i mi pobedimo čak sa 40 poena razlike. Zečević postigne 26 poena i mi se vratimo u Prvu ligu.

Odlučio sam – neću da ostanem. Bilo je samo pitanje gde dalje…

SUTRA: TRI „FOLKSVAGENA“ ZA KARIJA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije


Izvor

Sviđa Vam se Članak? Podelite...

Podelite na Facebook
Podelite na Twitter
Podelite na Linkdin
Podelite na Pinterest
Podelite na WhatsApp
Podelite putem mejla

Blitz.rs

Ostavite komentar