FELJTON – STEPENICE ZA USPON NA VRH SVETA: Mlad igrač je kao trska

U TIŠINI Stare planine stvarala se jedna od najčuvenijih generacija u evropskoj košarci, možda i u svetskoj, pošto za američki drim tim, ne možemo da kažemo da je stvoren od jedne generacije.

ФЕЉТОН - СТЕПЕНИЦЕ ЗА УСПОН НА ВРХ СВЕТА: Млад играч је као трска - брзо расте, али се  и брзо ломи!

Svetislav Kari Pešić, Foto Iz privatne arhive Svetislava Pešića

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘leaderboard_top’); });} ]]>

Momci koji će za tri uzastopna leta uzeti tri zlata: evropsko kadetsko 1985. u Ruseu (Bugarska), evropsko juniorsko 1986. u Gmundenu (Austrija) i svetsko omladinsko 1987. u Bormiju (Italija). Kasnije će neki od njih postati velika imena evropske i NBA košarke, a neki od njih će ući u Dvoranu slavnih. Naši zajednički uspesi bili su plod temeljnog, dobro koncipiranog rada. U procesu selekcije nisam učestvovao sam, ali sam kao trener odlučivao koji dečak ide napred, ko će da igra na kojoj poziciji i slično.

Zahvaljujući mojim drugarima, pre svega direktoru spoljne trgovine „Tigra“ Baji Paniću i generalnom direktoru „Tigra“ Draganu Nikoliću, dobili smo tada izvanredan teren koji deca i danas koriste, ali i neki klubovi koji dolaze tamo na pripreme. Na tom terenu, na Staroj planini, ja sam zapravo i postao trener. Iako sam već radio kao profesionalni trener Bosne i imao iza sebe neke klupske trofeje (Prvenstvo, Kup), duboko u sebi sam osećao da mi je nedostajala ta baza, rad s mladima, na njihovom usavršavanju i kao igrača i kao ličnosti. A mlad igrač je kao trska: brzo raste, ali se i brzo lomi!

POSLE Pirota nastavljali smo pripreme na Igmanu. Želeli smo nadmorsku visinu nalik onoj u italijanskom skijaškom centru Bormiju. Igman, jedno od borilišta na Zimskim olimpijskim igrama u Sarajevu 1984, visok je 1.500 metara. Odmah pored olimpijske skakaonice nalazi se 250 izuzetno strmih stepenika koje smo zamišljali kao uspon na krov sveta. Neki igrači verovatno i danas imaju noćne more od tih stepenika.

Dok smo na Igmanu privodili kraju pripreme za šampionat u Bormiju, iz Italije je došla vest o poplavama i klizištima u Lombardiji, i to u neposrednoj blizini Bormija. Samim tim pojavila se mogućnost da se šampionat otkaže ili odloži. Dve nedelje kasnije mediji su objavili da je na desetine ljudi izgubilo život i da je razorena čitava jedna regija. Prvenstvo je kasnilo nekoliko dana, ali je ipak počelo 29. jula. U iščekivanju odluke da li će se igrati, svi smo bili potišteni. Postojala je mogućnost da čitav trud padne u vodu, a znali smo koliko je treninga, putovanja i utakmica bilo iza nas. Želeli smo da uđemo u istoriju kao prva jugoslovenska selekcija koja je u tom uzrastu osvojila prvenstvo sveta. Na prva dva šampionata, u Brazilu 1979. i Španiji 1983, Jugoslavija nije uzela medalju.

UTAKMICU SA AMERIKOM OBELEŽIO KUKOČ

PRVU utakmicu sa Amerikom obeležio je, naravno, Toni Kukoč sa njegovim i danas važećim rekordom: 11 trojki iz 12 pokušaja. Nebojša Ilić je postigao 21 poen. Kukoč je bio najbolji strelac, ali i više od toga. Jednostavno, imao je dobar, izgrađen šut. Ušao je u ritam, pogodio prva dva šuta, a kasnije su igrači to prepoznali i – po onom starom pravilu – spontano nastavili da traže najboljeg u tom momentu. Najvažnija karakteristika našeg tima, pored individualnog kvaliteta i kontinuiteta koji smo gradili kroz treninge i takmičenja, bila je izuzetno dobra adaptacija na sve vrste odbrane protivnika i veoma dobro izgrađen balans između centarske i spoljne linije.

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘InText_1’); });} ]]>

IPAK iz Bormija je stigla vest da će se prvenstvo igrati. U našem hotelu na Igmanu nastalo je neopisivo slavlje. Naravno, bili smo svesni tragedije koja je zadesila Italiju, mnogo izgubljenih života, neprocenjive materijalne štete i atmosfere u kojoj se nalazio Bormio. Bilo nam je žao tih ljudi, njihovih porodica, ali život je išao dalje.

Svetsko prvenstvo u Bormiju je – svi se slažu – po kvalitetu ekipa, igrača i utakmica bilo ravno dotadašnjim svetskim prvenstvima za seniore. Odigrali smo sedam utakmica, od toga četiri protiv veoma jakih protivnika: sa Australijom, Nemačkom i dva puta s Amerikom. Svi pamte samo duele s Amerikancima i sude o nama po tome, ali Australija je bila fantastična ekipa u kojoj su igrali i potonji NBA igrači Luk Longli, Šejn Hil i Mark Bratke. Nemci, koje smo savladali u polufinalu, došli su sa svojom najtalentovanijom generacijom svih vremena, u kojoj su odskakali Henrik Redl i Hening Harniš koji su bili i jedan od razloga što sam kasnije prihvatio ponudu Košarkaške federacije Nemačke. Italija je osvojila bronzu sa izuzetnim igračima, kao što su Fernando Đentile, Rikardo Pitis, Stefano Ruskoni i Davide Pesina. Sovjetski Savez je imao solidan tim sa Sergejom Babkovom i Gundarsom Vetrom.

ATMOSFERU u ekipi najbolje odslikavaju reči Aleksandara Saše Đorđevića: „Moja prva pomisao kad pričam o tim danima je da smo bili neverovatno moćna ekipa. Uopšte nisam mogao da zamislim da možemo da izgubimo od bilo koga, pa ni od Amerike.“

Bili smo silni protiv Kine i Nigerije, a onda je došla Australija, izuzetno vođena od trenera Patrika Hanta, koja je bila pravi test za nas. Znali smo ih vrlo dobro jer su nam bili gosti na pripremama u Sarajevu. Naš neki prvi cilj bio je upravo da pobedimo Australiju, što bi trebalo da bude podstrek za Ameriku i sve drugo što sledi. Savladali smo je sa 13 poena razlike.

Usledio je meč četvrtog kola u grupi protiv Amerike čije smo igrače takođe poznavali.

Većina naših momaka, poput Divca i Đorđevića iz Partizana, Pecarskog, koji je studirao u Americi, ili oni koje sam trenirao u Bosni, imali su dodir s njihovom košarkom. U to vreme jugoslovenski klubovi i reprezentacije odlazili su na turneje po Americi i tamo igrali protiv koledža. Nekad su to bili i najbolji NCAA koledži. Američki selektor Leri Braun sa Univerziteta Kanzas sastavio je izuzetno jaku reprezentaciju iz koje su maltene svi ubrzo nastavili karijere u NBA. Već u prvoj sezoni posle Bormija osvojio je NCAA sa

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘InText_2’); });} ]]>

Kanzasom a posle je ušao u istoriju kao jedini trener sa titulama i kolečke lige i NBA.

DOK smo se pripremali za utakmicu s Amerikom, setio sam se utakmice koju sam sa Bosnom imao u Las Vegasu. Tada je igrao Stejsi Ogmon, fantastičan levoruki igrač na poziciji tri, nekad četiri, koji se našao i u Braunovoj selekciji. Razlog više što smo ih dobro skenirali bilo je to što su se pripremali u Evropi. Kad je šampionat pomeren zbog katastrofe u Italiji, ostali su u Nemačkoj gde su sparingovali s Nemcima. Dobro smo ih snimili, ali siguran sam da su oni znali više o nama nego što smo mi o njima.

Ali u svakom slučaju mi se nikada nismo pripremali za drugoga. Naša velika prednost je bila uigranost. Odigrali smo zajedno veliki broj utakmica i pre juniorskog prvenstva Evrope u Gmundenu, a i kasnije, mi smo odigrali mnogo mečeva i to protiv seniorskih ekipa i reprezentacija. Tokom sezone okupljali smo sve kandidate na takozvane kontrolne treninge u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu. Mi smo i na taj način gradili kontinuitet, razvijali timski duh. Imali smo ogromno samopouzdanje. Naravno osećala se nervoza pred našu utakmicu sa Amerima jer do tada s njima nismo igrali.

SUTRA: „Beli Harlem“ stasava u Bormiju

970) { googletag.cmd.push(function() { googletag.display(‘InText_3’); });} ]]>

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije


Izvor

Sviđa Vam se Članak? Podelite...

Podelite na Facebook
Podelite na Twitter
Podelite na Linkdin
Podelite na Pinterest
Podelite na WhatsApp
Podelite putem mejla

Blitz.rs

Ostavite komentar