Snimanje je gotovo, glumci su otišli kući, budžet je potrošen. Ostaje soba bez prozora, nekoliko stotina sati materijala i osoba koja od svega toga treba da napravi film.
Primajući Oskara za montažu 2016. godine, Margaret Siksel je publici poručila da se film konačno iskuje tek u montažerskoj sali i da je to poslednja verzija scenarija.
Sedam naslova koji slede su dokaz da to nije prazna fraza. Svaki od njih ima verziju koja nikada nije stigla do bioskopa i koja bi, da jeste, ozbiljno promenila filmsku istoriju.
Ratovi zvezda (1977): tri montažera i jedan katastrofalan prvi rez
Prvu grubu verziju sklopio je britanski montažer Džon Džimpson, sa kojim se Džordž Lukas razišao zbog neslaganja oko ritma i pristupa materijalu. Lukas je zatim doveo tri montažera: Ričarda Čua, Pola Herša i tadašnju suprugu Maršu Lukas.
Nije pomoglo odmah. Kada je u februaru 1977. prikazao grubu verziju uskom krugu prijatelja, među kojima su bili Stiven Spilberg i Brajan de Palma, reakcija je bila poražavajuća. Marša Lukas je posle projekcije zaplakala, uverena da je film promašaj.
Ono što je usledilo je klasična montažerska operacija. Prvi čin je preuređen tako da publika brže uđe u priču, čitave scene su nestale jer gledalac sam popunjava praznine, a finalna bitka je dobila tempirani sat: pretnju da će Zvezda smrti uništiti pobunjeničku bazu.
Marša Lukas je sklopila napad na rov, sekvencu koju je kasnije opisala kao potpuno montažersku konstrukciju, i ubedila Lukasa da Obi-Van Kenobi mora da pogine. Njih troje su za taj posao 1978. dobili Oskara. Marša Lukas je preminula 27. maja 2026. u 80. godini.
Ajkula (1975): montažerka koja je rekla da ajkulu ne treba pokazivati
Tri mehaničke ajkule koje je Stiven Spilberg naručio radile su loše, sporo i smešno. Dvadesetsedmogodišnji reditelj je bio ubeđen da mu je karijera gotova.
Rešenje je došlo iz montaže. Verna Filds je materijal presložila oko odsustva ajkule: podvodni kadrovi iz njenog ugla, uspaničeni pogledi sa površine, žuta burad, reakcije kupača i dve note Džona Vilijamsa. Napetost je nastala od onoga što se ne vidi.
Najpoznatiji skok u filmu snimljen je u njenom dvorištu u Enkinu, pošto je Universal već odobrio finalni rez. Glava Bena Gardnera koja ispada iz potopljenog broda snimljena je u bazenu Verne Filds, u vodu je sipano mleko da bi ličila na okean.
Posle Oskara za montažu, Filds je izjavila da joj je taj rez bio najveće zadovoljstvo u karijeri, jer je na projekciji cela sala vrisnula. Ubrzo je postala potpredsednica produkcije u Universalu, jedna od prvih žena na takvoj poziciji u Holivudu.
Ani Hol (1977): kako je ubistvo postalo ljubavna priča
Film se u početku zvao Anhedonija, po nemogućnosti da se oseti zadovoljstvo, i bio je zamišljen kao razgranata priča o neurotičnom komičaru koji se osvrće na svoj život, sa zapletom oko sumnjive smrti komšije.
Prvi rez Ralfa Rozenbluma trajao je dva sata i dvadeset minuta. Koscenarista Maršal Brikman je posle projekcije rekao da film ide u devet pravaca istovremeno i da liči na prvu verziju romana iz kojeg bi moglo da se sklopi nekoliko filmova.
Rozenblum i Vudi Alen su prepoznali da je kičma materijala veza između Alvija i Ani, pa su sve ostalo počeli da skidaju sa te kosti. Otpali su parodije, snovi, ubistvo i gomila dobrih gegova.
Naracija na kraju filma, ona sa poentom o jajima, snimljena je dva sata pre test projekcije. Film je odneo četiri Oskara, uključujući onaj za najbolji film.
Izbačeni krimi zaplet je Alen iskoristio šesnaest godina kasnije, u filmu Manhattan Murder Mystery.
Rozenblum je o svemu tome napisao knjigu koja je i danas obavezna literatura na odsecima za montažu, „When the Shooting Stops… The Cutting Begins”.
Apokalipsa danas (1979): 236 sati materijala i glas koji je izvučen iz scenarija
Sa Filipina je u San Francisko stiglo oko 1,25 miliona stopa radne kopije, odnosno 236 sati materijala, sedam tona filma koje je trebalo raspakovati, katalogizovati i razneti po montažerskim salama.
Prosečan odnos snimljenog i upotrebljenog materijala u dugometražnom filmu je oko 20 prema 1. Kod Apokalipse danas bio je 95 prema 1.
Volter Merč je dobio zadatak da montira prvu četvrtinu filma, deo koji je trebalo da bude najnormalniji. Umesto toga, otvorio je film materijalom koji nikada nije bio namenjen za upotrebu, uključujući usporeni kadar snimljen samo da dokumentuje najveću praktičnu eksploziju ikada izvedenu za jedan film.
Njegova druga intervencija je promenila celu dramaturgiju. Vilard je najveći deo puta ćutljivi posmatrač, a publika lik procenjuje poređenjem onoga što kaže i onoga što uradi.
Merč je iskopao Vilardov glas iz originalnog scenarija, sam ga snimio kao probni materijal i položio preko prvih pola sata filma. Ostao je u finalnoj verziji.
Prva krv (1982): Stalone je hteo da spali negativ
Prva gruba verzija Rambovog debija trajala je oko tri i po sata. Silvester Stalone i njegov menadžer su posle projekcije, kako je glumac kasnije ispričao, pokušali da otkupe film i unište negativ, ubeđeni da će mu to zakopati karijeru.
Kada to nije uspelo, Stalone je dao predlog koji retko koji glavni glumac izgovori: izbacite mi sve replike i pustite ostale likove da ispričaju priču. Džoan E. Čepmen je film svela na 93 minuta.
Testirana je i verzija u kojoj Rambo gine, ona iz romana Dejvida Morela, ali je publika u Las Vegasu odbila. Film je zaradio oko 125 miliona dolara i pokrenuo franšizu vrednu preko 800 miliona.
Gladijator (2000): kako se završava uloga glumca koji je umro
Oliver Rid je preminuo tri nedelje pre kraja snimanja, a njegov Proksimo je nosio ključni deo trećeg čina. Osiguranje je pokrivalo ponovno snimanje svih njegovih scena sa drugim glumcem, ali je ekipa bila iscrpljena, a Ridli Skot je hteo da sačuva postojeću ulogu.
Posao je pao na montažera Pjetra Skaliju. U razgovoru za CineMontage opisao je kako je pregledao svaki kadar sa Ridom i sa supervizorom vizuelnih efekata Džonom Nelsonom tražio šta može da se prepravi: dan u noć, senka, kostim, frizura.
Jedna replika je iz budućeg vremena prebačena u prošlo, pa je obećanje slobode postalo potvrda da je sloboda već stečena. Rasel Krou je dodao repliku na licu mesta, Rid je odigrao smeh i izašao iz kadra. Lik je dobio kraj kakav u scenariju nikada nije postojao.
Skalija je zaslužan i za ono što gledalac vidi prve sekunde. Kadar ruke koja prelazi preko klasja nije bio u scenariju kao uvod. Skalija ga je pronašao u materijalu kada je film već bio sklopljen, a Skot je odmah pristao. Taj kadar je postao okvir celog filma.
Pobesneli Maks: Put besa (2015): 480 sati za 120 minuta
Džordž Miler je montažu poverio Margaret Siksel upravo zato što nikada nije montirala akcioni film. Objašnjenje je bilo jednostavno: da je posao dao muškarcu, film bi izgledao kao svaki drugi akcioni film.
Brojke su brutalne. Osam meseci snimanja u Namibiji i Kejptaunu, do 20 sati materijala dnevno, ukupno oko 480 sati. Samo gledanje svega toga trajalo je tri meseca. Montaža je posle toga trajala još dve godine. Finalna verzija ima 120 minuta i oko 2.700 kadrova, dok ih je Pobesneli Maks 2 imao 1.200.
Test projekcije su otvorile problem: publika koja ne poznaje franšizu htela je da zna ko je Maks i zašto ćuti. Postojao je pritisak da se na početak zalepi rezime prva tri filma. Siksel je to odbila i umesto rezimea je nastala uvodna špica sa zvučnim kolažom i Maksovim glasom.
Izbacila je i scene sa Imortanom Džoom i Mis Gidi jer su usporavale ulazak u oluju. Za taj posao je dobila Oskara i postala tek dvanaesta žena koja je osvojila tu nagradu.
Šta ovi primeri imaju zajedničko
U svih sedam slučajeva montažer je radio ono što se obično pripisuje scenaristi: menjao redosled događaja, brisao likove, izmišljao početke i krajeve, gradio napetost od materijala snimljenog za nešto sasvim drugo. Kada film uspe, o tome se ćuti. Kada padne, montaža je prva na udaru.
Domaća scena tu nije izuzetak. Ljiljana Lana Vukobratović, montažerka filmova Ko to tamo peva, Maratonci trče počasni krug i Davitelj protiv davitelja, izjavila je za RTS da nema nijednu nagradu za montažu, jer su se te nagrade u njeno vreme delile po drugim kriterijumima.
Nagradu za životno delo Asocijacije filmskih festivala Srbije dobila je tek posle decenija rada na nekim od najgledanijih domaćih filmova.
Zanat se i dalje uči na materijalu, na greškama i na tuđim rezovima, bilo na odseku za montažu na akademiji, bilo kroz praktične programe kakav je Dominus kurs montaže i filmske produkcije.
Ono što se ne uči je hrabrost da se pred rediteljem izbaci scena koja je koštala milione.